Pas je omiljeni kućni ljubimac savremenog čoveka
i njegov poslovično najbolji prijatelj. Uvažavanje koje se u našoj civilizaciji
ukazuje psu daleko prevazilazi njegovu praktičnu upotrebnu vrednost kao domaće
životinje i eventualnog dvorišnog čuvara. Osmotrite malo ljude koji izvode u
šetnju svoje pse: oni se druže, razmenjuju iskustva, međusobno posećuju, ljube
i uspostavljaju bliske odnose, zasnovane na dobro utvrđenom početnom temelju
sentimentalnosti prema psima. Ne može se reći da je oduvek tako bilo. Odnos
prema psu takođe je kulturno uslovljena pojava, koja odgovara određenim
periodima društvenog razvoja. Nekada je pomen psa imao skoro isključivo
negativne konotacije. Neke od njih očuvale su se u današnjim izrazima
’’pseto’’, ’’džukela’’ i ’’kučka’’ (ovaj poslednji ne u modernom feminističkom
značenju koje se odnosi na prodornu ženu, već u onom koje odgovara gnomski izražavanom
kulturnom nasleđu ljudi na ovim prostorima). Ponešto od toga može se prepoznati
i u pojmu ’’kuče’’, o čemu je već bilo reči.
Pas je u prošlosti judeohrišćanske civilizacije
bio omraženi stvor, simbol prezrenog i beskarakternog bića. On je kao pripitomljena
životinja svakako imao određenu funkciju i kod naših predaka, međutim izrazi
naklonosti poput današnjih nisu mu se iskazivali. Šutiranje i matretiranje pasa
bilo je daleko češći prizor negoli njihovo današnje maženje. Znalo se na šta se
misli kada se za nečiji život kaže da je pasji,
i kakav je kvalitet izvesne hrane ili bilo čega što bi trebalo konzumirati i
svariti, ako se nadene da to ni pas s
maslom ne bi pojeo. To što sam gore pomenuo za judeohrišćansko nasleđe ima
svoju potvrdu i u Bibliji: tamo je pas, pored svinje, metafora koja nosi najgora
moguća značenja. Ovde ćemo prvi put u gnomi ’Rani
kuče da te ujede ukazati na stav rezignacije, kao nečega što je Kjerkegor
definisao kao suprotnost veri. U suptilnim značenjskim nijansama tog izraza
možemo prepoznati samoidentifikaciju roditelja kojima nedostaje vere u život,
zahvalnosti i drugih obeležja duhovne stabilnosti.
Više od toga: ovaj izraz otvara put ka
prepoznavanju nesvesnog samoidentifikovanja odrasle ljudske osobe u ego-stanju
roditelja sa psom, odnosno kučkom. Pas ili kučka (u daljem tekstu samo pas)
može se označiti kao čovekova senka.
Još jednom, ovde ne mislim da savremenog psa kojeg ljudi čuvaju u stanovima i vole, već na arhaičnog, htonskog psa,
koji dolazi iz nasleđa iz kojeg su potekli i gnomski izrazi narodnog predanja
upotrebljeni za strukturu ove knjige. Ne mislim samo na izraze o ’’kučetu’’ kao
psećem mladuncu već i na one o odraslom psu kao opozitu Božjeg lika i svega
uzvišenog u čoveku, od kojih je jedan: Dočekali
ga ko psa u Crkvi. Ako ste imali prilike da prisustvujete nekom
liturgijskom sabranju u koje je, na svoju ljutu nevolju, zalutao neki pas,
znaćete o kakvoj se dobrodošlici radi. Kada kažem da je pas senka, držim se, zbog nedovoljnog
poznavanja materije, podalje od klasičnog jungovskog značenja ovog pojma, i
radije koristim lakše i razumljivije izvore koje sam prikupljao za spiritualni
koučing. Ipak, ono što ja imam da prećutim nije manje važno od onoga što drugi
nisu rekli o tome.
Нема коментара:
Постави коментар