Vaše dete - kuče!? (17)

Druga vrsta imenovanja u kombinaciji sa doslednošću potiče od naziva koje dajemo sebi. ’Ranitelj – kako to teatralno može da zvuči! Etiketiranjem sebe mi menjamo ne samo svoje ponašanje već i način na koji opažamo druge, prilepljujući i njima odgovarajuće etikete. Tako će vaše dete, ako se u ’’normalnoj fazi identifikacije’’ slučajno bude usprotivilo vašem autoritetu, biti obeleženo kao ’’kuče’’ koje vas ujede. Etikete su, po definiciji, potpuno pogrešne. Niste vi bez ostatka uvek i samo ’ranitelj, niti je vaše dete to što kažete da jeste. Ono što se može razumeti, to je da pogrešnoj samoidentifikaciji po pravilu sledi i pogrešna identifikacija drugih. Ako među nazivima koje dajete sebi stoje još i oznake autoriteta i vaspitanja, etikete će se iz vašeg uma ustremiti na decu otprilike na isti način kao što meci izleću iz šmajsera.

Čak i kada ovladate jezikom i naučite da osetite kada neko pokušava da utiče na vas koristeći se njime (što, imajući posla sa decom-adolescentima, i nije tako teško naučiti), vi ipak možete da izvlačite pogrešne zaključke iz toga što ste videli i čuli. Logički neipravan način razmišljanja – to je ono majmunče koje vam skače oko glave dok pokušavate da održite ravnotežu! Nepostojanje dokaza kao dokaz nepostojanja... okretanje autoritetu kao dokaz istinitosti... post hoc ergo propter hoc: ugrađivanje izmišljenih uzročno-posledičnih veza... apel na emocije u svrhu ubeđivanja... Filosofi su u naše vreme sastavili iscrpnu listu logičkih zabluda, poređanih u kategorije prema jedinstvenoj hijerarhijskoj taksonomiji. Može se pokazati da roditelji u svakodnevnom zajedničkom životu sa decom ne preskoče jednu od njih. Moglo bi se dokazati i to da namere u opštem slučaju nisu bile loše, niti je motivacija bila posebno zla. Na kraju krajeva, jedno se ne može poreći: u sve te zidove odrasli udaraju samo iz puste želje da čuju neku lepu reč. I malo razumevanja.