Rano moja, hej! (18)

U početku su postojala dva suprotstavljena mišljenja: neki su se držali teorije čestica a drugi su bili za teoriju talasa. Na kraju se pokazalo da je ili/ili bio pogrešan način postavljanja pitanja. Svetlost je i jedno i drugo, i talas i čestica. Ona je ono što jeste odjednom. U zavisnosti sa koje strane joj pristupamo, svetlost nam se otkriva jednom u vidu talasa a drugi put u vidu čestica. Slično je i sa zatvorskim vratima koja su s jedne strane ulaz a s druge izlaz. U pitanju su ista vrata, ali u zavisnosti od toga da li ulazite u zatvor ili izlazite iz njega vi vidite samo jedan aspekt njihovog značaja.

Jeste li svesni svoje nesvesti? Nesvesno nije nikakvo odsustvo svesnosti, već samo jedna vrlo jednostrana klasifikacija budne svesti, koja konstatuje da tu očigledno ima još nekog đavola kome nema pristupa. Prema aktivnosti kojima se roditelj (ili dete) trenutno bavi, uvek je aktivna jedna od hemisfera velikog mozga. Prema zakonu polarnosti, jedinstvo se u ljudskoj svesti polarno razdvaja, a ljudsko biće i ’’kuče’’ se uzajamno dopunjuju (kompenzuju), zbog čega im je za postojanje potreban onaj suprotni pol. Polarnost dovodi do specifičnog vida gluposti. To je nesposobnost da se oba aspekta jedinstvene celine posmatraju istovremeno, te nam se tako nameće uzastopnost, iz koje nastaju fenomeni ritma, vremena i prostora. Jezički opisati jedinstvo moguće je samo uz pomoć paradoksa. Iskobeljati se iz nesporazuma nije moguće nikad.

Prevazilaženje ovoga sveta samo je drugi naziv za prevazilaženje polarnosti, identično sa napuštanjem samoga sebe. To je uviđanje da ovaj konkretni svet u kojem živimo i podižemo decu dobija nekog smisla samo ako ima neku referentnu tačku koja leži van njega samog. Kad god za nešto kažemo da je dobro ili da nije, naša procena uvek je subjektivna i zahteva neki referentni okvir koji je takođe subjektivan. Svaka procena zavisi od stanovišta i gledišta posmatrača i stoga je iz njegovog ugla uvek ispravna. Indijanska izreka kaže: dobro je kada mi njima zapalimo selo, pokupimo stvari i otmemo žene, a loše kada oni to urade nama. To su vam nepomirljive suprotnosti između ispravnog i pogrešnog, dobra i zla, koje ne vode ka rešavanju nesporazuma nego samo ka njegovom daljem produbljivanju. 

Rano moja, hej! (17)

Dobro je kada roditelj postane sposoban da bude i učitelj, da ne kažem apostol svojoj deci. To mogu da postignu tek oni koji se ne mešaju mnogo u njihove dečje stvari, koji prestanu da ih koriste da bi došli do sopstvene sreće i koji su sami svoja sreća. Ne mešati se u stvari svoje dece ima veze sa prisustvom. Kako reagujete kada vidite da neko koga volite pati? Najčešće u tom slučaju patite i vi, i onda morate da izađete iz sobe i ostavite tu osobu koju tvrdite da volite kako biste se pozabavili sobom. Možda bismo mogli da volimo svoju decu toliko i tako da se ne mešamo u njihove stvari i budemo tu za njih. Mi nismo namerno tu za njih; mi onda jednostavno nemamo razloga da izađemo iz sobe i odemo kada vidimo da nam deca pate. A u prisustvu mira i ljubavi ni patnja ne može dugo da traje.

Sve dok ne preispitamo sve budalaštine koje smo u glavi stvorili o svojoj deci, mi nemamo pojma ko su oni. Deca nam rastu, sreću druge osobe iz dana u dan i drugi sreću njih. Mi smo poslednji koji ih upoznajemo. Drugi se s njima sastaju slučajno; naš put do njih zna baš da se otegne.

To da smo roditelji i deca, da smo ’ranjeni i da ’ranimo, da smo ljudsko biće i da smo ’’kuče’’, da od života nešto imamo i nešto nemamo i da u životu nešto možemo a nešto pak nikako ne možemo: to su vam dva pola jedne iste stvarnosti. Koju ćemo od dve strane medalje u nekom trenutku videti zavisi od toga na koje smo korito stali. Polovi se samo površnom posmatraču ukazuju kao suprotnosti koje se uzajamno isključuju. Ako se pažljivije pogleda, pokazuje se da sve ovo što sam na početku odeljka nabrojao zajedno čini jedinstvo i da je postojanje Onoga koji ’rani i onoga što ujeda uzajamno zavisno.

Nauka je to fundamentalno iskustvo prvi put stekla prilikom istraživanja svetlosti . 

Rano moja, hej! (16)

Još nešto. Nijedna majka ne mora da ostane sa svojom decom; otac još manje. Mi samo volimo da mislimo da moramo da ostanemo sa njima, i na kraju otkačimo. Ubeđenje da znamo šta je dobro za našu decu donosi nesreću. Zašto bih davao savete svojoj deci kada ne znam šta je dobro za njih? Ako su sami za sebe nesrećni, to je dobar znak. Život ih uči nečemu čemu ih ja ne bih mogao naučiti. Nemate nikakvu kontrolu nad svojom decom. Nemate kontrolu ni nad čim. Kada sam držao predavanja iz pravoslavne pedagogije, imao sam običaj da kažem: Vi koji ste vernici trebalo bi da znate da vi niste bogovi svojoj deci. Vi koji niste vernici trebalo bi to da znate utoliko pre. Ne zavlačite se samo u probleme i u velika pitanja, dajte malo više poverenja životu. Kada ne razmišljate grozničavo o problemima svoje dece, vi ste srećniji, a srećnija su i vaša deca.

Vaša porodica će misliti o vama ono što misliti o vama i nema tog boga koji će učiniti da neko misli nešto što ne misli. Važno je pitanje šta vi mislite o sebi. Za ljubav je potrebno dvoje, ali za osećaj smirenosti dovoljan je i jedan. To ste vi. Bela Hamvaš je u svojoj Anatomiji melanholije napisao da je kontrola drugo ime za ubijanje. Što važi za kontrolu, važi i za paštenje da zadovoljite, dobijete, zadržite ili utičete na drugog. Sve su to stranputice vaspitanja. Da li je istina da bi vaša deca trebalo na nečemu da vam budu zahvalna? Ne. Ako vam je prošlost potrebna, vi je se sećajte. Možda bi najbolje bilo kad bi deca mogla da se ne sećaju ničega. Roditelj je veliki i on ponekad zna i da udari. Kako znate da je ’’trebalo’’ da udarite svoje dete? Tako što ste to učinili. Kako ste se osećali posle toga? Ne baš dobro? To je znak da ste napali sebe. Kada roditelj udara dete, on udara i sebe. Pustite decu neka zaboravljaju.

Keti Bajron opisuje slučaj kada je videla da neko na ulici udara svoje dete (jedna od situacija u kojoj nam apostol Pavle ne bi bio od pomoći). Ona mu je prišla i upitala ga: ’’Mogu li vam pomoći? Znam kako je bolno kada tučete svoje dete, i ja sam to radila. Bila sam u toj situaciji. Želite li da razgovarate o tome?’’ Ljubav ne stoji po strani, zaključuje Keti Bajron. Ona se kreće brzinom jasnoće. Mudar učitelj postaje onaj ko je postao sopstveni učenik. Jedini roditelji kojima nije važno da li ih deca ’’slušaju’’ jesu oni koji sami slušaju sebe. Oni su sami ta mudrost i rešenje koje drugima nude. Izgleda da je jedini put razrešavanja svih nesporazuma taj kada ono ispunjenje koje tražite u drugima, na primer u svojoj deci, pronađete u sebi.

Rano moja, hej! (15)

Uostalom, nešto mi pada na pamet: možda mi ne donosimo nikakve odluke. Šta ako se one donose same, kroz nas? Ako vam integritet govori da donesete odluku, donesite je. Lako je donositi odluke; nije lako razmišljati o njima. Dobro je da se potrudimo da ne uđemo u sukob sa realnošću. Ako ne možete da prihvatite neke stvari, vi ste ušli u sukob sa realnošću. Tada, ne smatrajte sebe žrtvom nesporazuma. Smatrajte se njegovim uzrokom. Prihvatiti stvari kakve jesu, to je kao kad nekom namignete u znak da ste se razumeli.

Koliko god se trudili da budemo nepovezani, to nam nije dozvoljeno. Uglavnom svi, naši roditelji, naša deca, naši bračni partneri i ceo svet nastaviće da nas nerviraju na različite načine  sve dok ne budemo shvatili šta je to što još uvek ne želimo da saznamo o sebi. Deca ne mogu predstavljati naš problem. Ne moramo da menjamo decu. Ko voli sebe, voli i svoju decu; to je bar jednostavno. Deca bi trebalo da vas vole? Zašto bi iko trebalo da vas voli? Čini mi se da u tom pitanju leži put ka slobodi.

Keti Bajron nas u svom sjajnom metodu nazvanom Taj rad (The Work) uči kako možemo da preokrenemo sva svoja pitanja, posebno ona šta bi trebalo drugi da čine nama, a šta bismo mogli da učinimo mi. Naši odnosi sa našom decom su projektovana slika našeg razmišljanja. Na primer, naša deca su odgovorna za naša verovanja i probleme u kojima smo se obreli. Da li je to tačno? Kada shvatimo da nije, dobijamo ono što smo želeli: malo kontrole nad sobom, prestanak bedačenja i slobodu koja odlikuje zrelu osobu. ’’Ne zanima me šta moja deca hoće. Ona bi trebalo da me vole’’. Da li vam ovo zvuči kao ljubav? Meni ne. Da li bismo mogli samo da volimo i da ne očekujemo ništa zauzvrat? Ovde nam ne treba Keti Bajron, dovoljno nam je i Sveto pismo. Kao što tvrdi apostol Pavle negde između redova: nemojte da očekujete da drugi urade bilo šta što vi ne možete. Čak ni ako se radi o vašoj deci.

Postoji samo jedan način da izađete na kraj sa Bogom koji se prerušio u vaše dete. To je bezuslovna ljubav. Ono kada u svakom trenutku možete da kažete da su vam deca dragocena. Sve dok to ne možete, ne računajte mnogo na razumevanje. Ako vaša deca misle da bi trebalo uvek da budete tu za njih, probajte da ih naučite da budu tu za sebe. Ubeđenje da bi trebalo da volite svoju decu moglo bi da vas uvali u ozbiljne probleme sa krivicom, sramotom i ostalim uzrocima neuroze. Slobodan sam da napišem da niko ne bi trebalo da voli svoju decu dok zaista ne počne da ih voli. Kada bi se ljudi ratosiljali ideje da bi morali da vole svoju decu, bili bi slobodni da ih vole i da ih ne vole, i da budu ’’dobri roditelji’’ šta god u tom trenutku osećali. Onda bi još i mogli da pronađu ljubav u sebi, mogli bi da počnu i da čuju svoju decu, mogli bi sada da budu sa njima, ne morajući da urade bilo šta niti da budu bilo šta. Pokušaj da budemo ono što, na žalost, nismo, siguran je put ka totalnom haosu od roditeljstva.

Rano moja, hej! (14)

Zato ne treba isticati svoja uznemirenja unaokolo kao Karađorđevu zvezdu, niti biti ponosan na činjenicu da smo ’’pod stresom’’. Stres nije nešto što vam se događa, što su okolnosti proizvele ili što su vam deca priredila, to je plod vašeg zrelog razmišljanja. Kažem zrelog, zato što se deca sa svojim nedozrelim mislima nikada ne nalaze ’’pod stresom’’. Budite kao deca, jer je njihovo carstvo nebesko. Definišite stres i mislite o njemu na bolji način, i on će promeniti ime i postati inspiracija. Kada bi čovek mogao da uđe sebi u glavu, on bi odgledao neku vrstu dramske predstave u kojoj se njegove misli međusobno cimaju, penju jedna drugoj na glavu i navlače. Poenta predstave je da se opravda stres. Ne kažem da vaš stres nije opravdan. Vi ste roditelji, i to roditelji današnjice. Razumem, delim i podržavam sve vaše strahove. Samo dajte da uskladimo ono što nam igra u srcu sa onim šta u svojoj glavi obrazlažemo. Nije loše niti pogrešno upasti u stres: samo ne bi bilo loše da ga primetite i raspoznate. Tada ćete vi biti svesniji, a vaša deca bezbednija.

Tada ćemo biti mudriji za još jedno saznanje – da ljudi u lošem raspoloženju govore stvari koje ne bi govorili da nisu tako raspoloženi. Oni to čine čak i dok su deca. Loše raspoloženi ljudi su osetljiviji, nerazumniji, rasejaniji i bandoglaviji nego inače. Nemojte sve da shvatate lično. Pustite ih da se isprazne. To ne govore vaša deca, to iz njih govori njihova nervoza. Isto tako čovek valja da bude obziran i prema sebi. Prihvatimo i sami sebe u svojoj slabosti, bar mi koji ne insistiramo mnogo na tome da smo nepogrešivi. Kad god smo u prilici da nešto odlučujemo, počev od velikih odluka kakve su odricanje od svoje dece, do onih najmanjih, a to je hoćemo li sad nešto reći i šta, uzmimo u obzir i stanje svog raspoloženja. Ako se radi o nečem važnom, prespavajmo do ujutru, ili bar podsetimo sebe na pojačan faktor osetljivosti i povećanu sklonost ka rešenjima koja to nisu. Ovde ne govorim o zlostavljanju ili o problemima raspoloženja koji zahtevaju uzimanje antidepresiva ili kliničko lečenje. Govorim o svakodnevnim, normalnim raspoloženjima i neraspoloženjima u koja svi ljudi zapadaju. Pokušavamo da razmišljamo o sebi i svom roditeljstvu, o tome šta nam pada na pamet i šta smo sve spremni da uradimo, uzimajući u obzir snagu neraspoloženja.

Rano moja, hej! (13)

Nesporazum koji spopada ove ljude kudikamo je dublji nego kod onih razmaženih. On se naziva sukob sa realnošću. Nečije okolnosti možda i jesu objektivno neizdržljive. Njihovi su razlozi neosporni; oni imaju dobrih izgovora, ali ko ih pita? Njih život prosto zove na nešto veće. Tu nema mesta za glupiranje, da ne upotrebim neku težu reč. Osnovni uzroci svih nevolja u svetu jesu ljudska mržnja, bes i glodanje iznutra. Glavno što čovek može da uradi jeste da ih otkloni iz sebe. Koliko god dece imao i roditelj bio, jedina osoba koju može da kontroliše jeste on sám.

Razumem šta znači kad je neko uznemiren i kad pati. Negde u njemu krije se težnja da sve uzme pod svoje, ne bi li bio siguran u nešto u šta želi da bude siguran. Ali, ovde treba da zasvetli signalna lampica. Tu se otkriva ljudska slabost a ne snaga, slabost neprimerena odraslim bićima, koja se neće oprostiti onome ko joj se potčinjava a zove sebe nečijim roditeljem. Najdalje ćete otploviti ako se prepustite struji života, ne ritate se i ne pružate otpor. Suština sigurnosti koju naša deca žele da vide od nas leži u otvaranju ka onome što jeste i kako jeste. Bedačenje je takođe normalan deo roditeljskog života. Tu nema šta da analizirate. Možete samo da shvatite da se svi bedačimo otuda što smo preterali sa nečim. Bedačenje odraslog čoveka je crveno svetlo za uzbunu. Takav mora da se dovodi u red. Ukoliko želi.

Najvažnije čemu nas život može naučiti jeste veza između onoga što nas izbacuje iz takta i onoga što nam se odvija u glavi. Niko ne šizi ako su mu ideje normalne i ako su svaka na svom mestu. Nije život negativan, misli su vam negativne. Druga je stvar kada je čovek u žalosti. Sa tim nema predrasuda: suočimo se i ispoštujmo svoju tugu. Tada čovek valja da bude prema sebi dobar i da se otvori za pomoć drugih. Čak nas i tuga nečemu uči: koliko je život vredan, potpun, i koliko su svakodnevna ljudska nezadovoljstva glupa.

Rano moja, hej! (12)

Ništa gore nego kad rastete pored odraslih nezadovoljnika, koji svakodnevno gunđaju i žale se na nesrećne okolnosti koje im, eto, ne dozvoljavaju da udahnu život punim plućima. Nekako se, hteli ne hteli, i sami nađete u ulozi živih uzročnika njihove patnje, te od malih nogu počinjete da se rvete sa teskobnim osećanjem nekoga ko ne bi trebalo da postoji, bar ne takav kakav jeste. Popularna psihologija učinila je mnogo da skrene pažnju roditeljima koliko poguban uticaj na detetovo samodoživljavanje može imati njihova kontinualno namrgođena faca. Učinila mnogo, a postigla skoro ništa. Sa svim svojim nesrećnim kulisama, život se uvek pokazivao kao neuporedivo jači od obzira prema bližnjima, naročito kada je reč o obzirima prema deci.

Kao i u drugim slučajevima, logika nam ovde može biti od pomoći da dokažemo šta god smo namerili. Svakom čoveku možete ukazati na to kako mu je Bog, premda mu ništa nije dao, ipak dao sasvim dovoljno, čak mnogo. Osećaj zadovoljstva sobom, svojim imetkom i svim okolnostima koje su vas snašle uvek ostaje relativan. Nisu siromašni oni koji objektivno oskudevaju u ma kojoj potrebi, već oni koji, koliko god imali koječega na raspolaganju, nisu time zadovoljni i žude za nečim većim od toga. Uzalud će nam neko svom silinom neumoljivih dokaza obrazlagati da su njegove okolnosti realno nepodnošljive, kada će ga već prvi sused, čiji su uslovi života i gori od njegovih, opovrgnuti time što će mu uputiti jedan prost osmeh i skromnih par reči podrške.

Negde sam čitao da je jedan zatvorenik zahvaljivao Bogu na tome što tokom šetnje u dvorištu može pet minuta dnevno da vidi nebo. Sa druge strane, znam za slučaj da se čovek ubio zato što mu snaja nije završila fakultet. Čini mi se da je razlika između njih dvojice, pre svega, razlika u fokusu. Prvi je smogao snage da obrati pažnju na nešto dobro, dok je ovaj drugi živeo i skončao kao umetnik u prepoznavanju tamne strane postojanja. Ako umete da pomerite fokus, da kažete hvala svom životu na svemu što imate, bićete zadovoljniji, smireniji, imaćete više kontrole nad sobom i lakše ćete se sporazumevati sa drugima. Imaćete šanse da razumete čak i svoju decu. Samo priznajte da vam je život ipak dao dovoljno materijala na koji možete da skoncentrišete svoje pozitivne misli.

Ipak, ne preterujmo ni sa time. Nije naša nauka jača baš od svega što može da zadesi ljude. Ima groznih situacija u životu, počev od teške materijalne bede, iznenadnih nesreća, neizlečivih bolesti, gubitaka, poniženja, obespravljenosti, malera, sve do toga da vam dete izraste u pravu džukelu koja vas je već dobrano izujedala, a tek ima nameru da nastavi sa time. Ne vredi dolaziti s gotovim rešenjima, učiti ljude da pomeraju fokus i da zavijaju kuke na sedmoro. Nekoga je nevolja tako udesila i toliko mu se unela u lice da mu ne vredi tragati za smislom igde drugde do u njoj samoj. Ne kažem da je to lako, ne znam. Samo znam da čovek mora iznova pokušavati, padati i ustajati, sve dok mu ne svane bolji dan. U suprotnom, zabiberio ga je. Ne samo što će sám okapavati u nezahvalnosti i nezadovoljstvu životom, nego će mu i komunikacija sa ukućanima biti ravna katastrofi, a sudeći prema teoriji socijalnog učenja deca će mu izrasti makar u iste takve, ako ne i mnogo mračnije tipove.

Rano moja, hej! (11)

Do drugog široko zastupljenog i univerzalno kardinalnog nesporazuma, uporedo sa promašivanjem po pitanjima svoje i tuđe ljubavi, dolazi iz preračunavanja ljudi sa Bogom. Imate ljude koji svoj život sagledavaju tako (da bi se opšti slučaj njihovog reagovanja na stvari koje im se događaju mogao ilustrovati time) što kažu ’’Hvala Bogu’’. Imate i one druge, koji su često spremni da kažu ’’Ništa mi nije dao Bog’’. U čemu je istina njihovih povremenih svođenja rezultata sa životom? U čemu je nesporazum koji proističe iz njihovog iskazivanja zadovoljstva odnosno nezadovoljstva, njihovog spokojstva odnosno besomučnog udaranja okolo sebe? Kakve posledice se mogu uočiti u njihovom odnosu prema bližnjima, bilo da se radi o odraslima ili deci?

Rekli biste da je pravi blagoslov imati roditelja koji je skroman, smiren i zahvalan Životu i svemu što Život nosi. Jeste, posvedočiće neka od dece zadovoljnih roditelja. Druga deca će odgovoriti: do vraga s takvim blagoslovom! Nije retkost da životu blagodarni roditelji othrane krajnje nezadovoljno ’’kuče’’. Ali zbog čega se postavlja i na čemu počiva jedna takva humanistička nejednačina? Na stranu to što je čovek slobodno biće, što ne mora svako sazrevati po modelu i što nikad nije kasno da se okrenete na nezahvalnost i nezadovoljstvo. Ovde mislim da decu koja stvarno imaju razloga, ili bar izgovora da tako odgovore. Dešava se da roditeljska pobožnost, ili nekakva preterana uravnoteženost i harmonizacija odraslih ljudi sa Univerzumom, urodi time što oni počnu da previđaju deo vlastite ’raniteljske odgovornosti.

Sve se može izvrnuti u ideologiju, religiozni stavovi naročito. Nije lako suzbiti svoje roditeljske strasti očekivanja, pritisaka i kontrole, niti prepustiti svoje dete da njime rukovode viši kosmički Razum, ali kod nekih ovaj hrišćanski ideal služi tek kao paravan za zapostavljanje rođenog deteta. ’’Deca prepuštena Bogu su zanemarena deca’’, rekao je jednom prilikom Zoran Milivojević. Ja sam se, kao teolog, zainatio da čitave te večeri polemišem sa njim. Sada, osam godina kasnije, jednostavno moram da priznam: ponekad jeste tako. To je druga strana medalje, druga krajnost, iskušenje koje dolazi s druge strane. Nije dovoljno da pomislite, kažete ili sprovedete u delo različite aspekte blagodarnosti i poveravanja Bogu. Da jeste, to bi se u savetovalištima propisivalo kao recept. Treba biti zahvalan, smiren i pobožan, ali treba i stojati budno, činiti stvari, preduzimati inicijativu. Treba biti i aktivan i pasivan, treba biti svestan kada i zbog čega šta činimo i, isto tako, kada i zbog čega šta ne činimo. Tačnih pravila nema. Na žalost, ni tačnih osećaja.

Za ovaj drugi stav, stav nezahvalnosti, nema šta da tražimo naličje. On je sám naličje. 

Rano moja, hej! (10)

Vi za vaše roditelje ostajete uvek deca. U državnim administracijama deca su definisana kao ljudi ispod osamnaest. Međutim, u živom životu, koji ovde na zemlji nema arhimedovsku tačku, deca mogu imati i sedamdeset pet godina, nezavisno od njihove istinske telesne i duševne zrelosti. Živi su im roditelji. Ako referentni okvir pomerimo na nebesa, onda smo svi deca. Dakle, nije istina da su u opštem slučaju roditelji kao odrasle osobe pozvani ili dužni da othranjuju svoju decu. Oni se na toj funkciji nalaze samo osamnaest godina minus jedan dan. U praksi, malo koji roditelj ima lampicu podešenu na osamnaest godina nakon koje prestaje da se ponaša kao anđeo čuvar, staratelj ili kabadahija. Ali koju god misiju on sprovodio, njegova deca moraće početi da se ponašaju kao odrasli ljudi.

Do prave interferencije dolazi kada deca dobiju decu. Ovde ne mislim na maloletničke trudnoće, nego na slučajeve kada su roditelji živi bar toliko dugo da dočekaju da im se rodi unuče. Priznaćete, to nije tako redak slučaj. Redak je slučaj da dete, mislim na ono prvo, ne doživi čistu zbrku na osnovu toga što se, sasvim iznenada i nepripremljeno, nađe u ulozi i deteta i roditelja istovremeno. S jedne strane ima da sluša ne uvek tako mudre savete svojih roditelja o tome kako se podižu deca, dok s druge sve o tome ima da smišlja samo ispočetka. Bračnom drugu se po pravilu ne sviđa da svoje dete prepusti bilo čemu što se događa po savetima roditelja one druge strane, ali se, isto tako po pravilu, većina bračnih svađa završava konstatacijom onog drugog da to i ne mora da mu se sviđa. Ima roditelja koji su sušti zmajevi. Teško da bi ih u njihovim dobrim namerama zaustavio i direktan udar meteorita, a kamoli njihovo siroto nesigurno dete podgovarano neznanjem, zlobom i drskošću svog lakomisleno izabranog bračnog druga.

Ne bih dalje da raspredam o nesporazumima po pitanju iskonske ljubavi prema deci, tim manje što je čitava ova knjiga više posvećena opisivanju raznih lavirinata negoli davanju nekih kakvih-takvih rešenja. Sve u svemu, čest izlaz iz nepodnošljivih preživljavanja nastalih unutar lavirinata životnih nesporazuma, pa i unutar života samog viđenog kao jedan veliki nesporazum, jeste moralno spokojstvo koje zadobijamo kada vidimo sebe kao žrtvu koja je hranila, a nije za to dobila zahvalnost. Identitet žrtve je bitan deo karaktera, s obzirom da nam daje pravo da bez griže savesti maltretiramo ljudska bića unaokolo. Još kada vidimo sebe i kao dete koje je ranjeno, a nije dobilo negu neophodnu za život, bolje neka nam ne prilaze ni odrasli ni deca. Neka nam ne prilazi niko!

Rano moja, hej! (9)

Dok smo još kod obeshrabrivanja, siguran sam da ste svi vi koji imate strah od letenja, dobro zapamtili ona uputstva iz aviona za slučaj da se srušite u neko more. Tamo piše da pojas za spasavanje, kao i masku za disanje i druga pomagala za preživljavanje, prvo morate da namestite sebi pa tek onda deci, ukoliko se, daleko bilo, deca nalaze pored vas. Ako probate da nameštate deci masku za disanje, može vam se desiti da ne stignete ni do pola nameštanja pre nego što se ugušite, a ako im navlačite pojas za spasavanje obavićete taj posao skoncentrisanije i efikasnije ukoliko sami niste davljenik. Ja mislim da bi se to uputstvo iz aviona moglo lepo proširiti do razmera jednog opštevažećeg pedagoškog načela, budući da je roditeljska sudbina više od drugih slična rušenju u more. Deca će se rado složiti sa tim. Teško ’’kučetu’’ koga ’rane nena’ranjeni. Pošto živimo u vreme kada sve veći broj ljudi pretura po kontejnerima, lako vam je da shvatite da u kućama gde je zakucala ona istinska glad – za kuče ne ostaje ništa.

U čemu je metafora? Najpre, da bi mogli da podižu decu, odrasli sami moraju biti odrasli, to jest podignuti. U jednom trenutku čovek preraste svoj roditeljski kutak i, ako ima još šta da se podiže, on uz pomoć bračnog druga, prijatelja, neuropsihijatara i sredstava javnog informisanja podiže sam sebe. Za ljutu nevolju, mnogo je onih koji su sa tim poslom završili i ostali nedozreli, a bitan deo nedozrelosti uvek je i to da je čovek nije ama ni najmanje svestan. Kud ćete goreg nesporazuma do onog kada nevaspitani vaspitavaju, bespomoćni pomažu, a neuredni zavode red? Ovde nam nije toliko bitno čak ni to šta oni rade, koliko to o čemu pričaju, šta misle i u šta nastoje da ubede okolni svet.

Rano moja, hej! (8)

Do jednog od najrasprostranjenijih nesporazuma u životu i svetu, onih koji se tiču odnosa dece i odraslih, dolazi kada se pozovemo na opasnu reč ljubav. Pun je svet roditelja koje ne možete razuveriti u to da su voleli svoju decu na najsavršeniji mogući način, a pun i one dece koja dokazuju da od tog posla nema Bože pomozi. Drugim rečima, veći deo ljudskog roda, potomaka vavilonskih projektanata, sastoji se od onih koji su ubeđeni da su ’ranili i onih ubeđenih da nisu ’ranjeni. Neretko se radi o jednim te istim osobama: premda ih niko tokom njihovog odrastanja nije ’ranio, oni su, blagodareći svojim dobrim srcima, sami pronikli u tajnu ’ranjenja, da ne kažem ’ranjavanja, te im njihova deca na tome mogu biti samo i jedino zahvalna.

Ne kažem da nije. Ima roditelja, doduše ne baš u tako velikom broju, kojima se ljubav ne može osporavati. Ima i dece koja su odrasla i postala pametna bez trunke istinskog roditeljskog othranjivanja. Ja samo ukazujem na to da se ovo dvoje u životu ne ubada jedno sa drugim skoro nikad. Naprotiv, kao da je neki đavo došao među ljude. Što se više čovek i žena kleli u svoju načistiju, najsvetiju i najbesprekorniju ljubav i samo ljubav, to se pre njihova deca overavaju kao dibiduz-nevaspitana. Slično tome, što više odrasle osobe smatrale da su odrasle k’o kučad, to se među njihovim sirotim polupismenim roditeljima i može napabirčiti po koji postupak, reč ili misao što bi se dali ubrojati u nekakvu, kako god skromnu, bednu, ljudsku, ali ipak jasnu i nedvosmislenu ljubav.

Ima i druga stvar. Tamo gde je roditeljima jasno da su omanuli sa othranjivanjem, deca se nekim čudom brže i lakše osvešćuju i postaju spremna da priznaju sve ono dobro čega se iz njihovog ponašanja sećaju. Tamo, pak, gde deca tvrde da su na najbolji mogući način podignuta i otpremljena za život, retko nalazite njihovog oca i majku gde se busaju u grudi, kite i nose transparente na kojima piše da su oni neki šampioni roditeljstva. Čudan je svet. Kao da je to kako ste razumeli sebe na neki tajanstven način povezano sa onim kako gledate na drugog. Čak bih rekao da je odnos prema sebi referentan za odnos prema drugom, a odnos prema drugom isto to za odnos prema sebi.

Zato ne valja kada imate posla s roditeljima koji razumeju sebe prvenstveno kao roditelje, ili sa decom koja razumeju sebe prvenstveno kao decu. Ovi prvi drže se svog odnosa prema deci kao pijan plota, a oni drugi beleže svaku omašku odraslih koja se dogodila tokom njihovog odrastanja kako bi je do veka čitali i prepričavali drugima u svoju odbranu. Ne verujem čak ni da su nirnberški optuženici propustili da navedu to da su u detinjstvu bili zlostavljana deca. Sa ljudima koji imaju tako kratke i jednostavne CV-je imate gotov nesporazum. Zbog čega, pitam se, ne bih ja, koji jesam roditelj gomili dece, razmišljao i o tome da sam sin nekoj majci, drugar nekom drugaru, poklonik nekakvim idolima, pisac nekakvim čitaocima ili da, najzad, imam i nekakav odnos prema samome sebi? Ne podsećam li, ako previdim sve te odnose kao ogledalo mojih odnosa prema deci, na june koje je nagrnulo u plastenik? Da, prilično obeshrabrujuća slika, ako računate na razumevanje svoje dece...

Rano moja, hej! (7)

Prizvuk reči ’’ujede’’, upravo sa naglaskom na drugom slogu, asocira na svršetak, zaokruživanje, konačnu sudbinu. Približno ista slika nastaje kada upotrebimo žargonski izraz ’’uape’’, sa naglaskom na istom mestu, za razliku od drugog sinonima, ’’ugrize’’, čiji izgovor odiše drugačijim raspoloženjem. Prethodne reči ’’da te’’ navode na finalni smisao izraza pre nego na uzročni, u značenju: ’’sve si učinio/la, da bi ti se, eto, to desilo’’. Obratite pažnju na trajnost radnje. (H)raniti je trajni, a ujesti svršeni vid. Prva radnja je, u ovom slučaju, dugogodišnji proces, a druga trenutni čin, možda i rezultat nekog zatečenog stanja, iako ne logična posledica već upravo obrt suprotan očekivanjima.

U gore opisanom mešanju značenja između pojmova ’raniti i raniti takođe postoji razlika u trajnosti radnje. Prvi izraz opisuje šta roditelji rade deci (ili sa decom), a drugi šta su im uradili. Prvo spada u oblast delanja (praksisa) kao specifično ljudskog čina, a drugo je sud. Važno je utvrditi ko arbitrira ukoliko je došlo do nepodudaranja. U svetu odraslih, detetu, odrasloj deci i odraslom u ulozi deteta presuđuje se krivica. U slučaju priznavanja deteta za jednako vredno ljudsko biće, s obzirom na vekovnu uzrasnu diskriminaciju, potrebno je isticati njegova prava. Lajtmotiv ovih prava, onako kako su ona definisana u Konvenciji OUN o pravima deteta, jeste ’’davanje glasa detetu’’, pre svega u pravno-zakonskim situacijama gde se sudi o nečemu što se tiče deteta lično. Šta su nama naši roditelji (u)radili jeste nešto što se više od svega tiče nas. Šta smo mi (u)radili našoj deci tiče se njih. Naša gnoma je izraz kojima se služe isključivo odrasli, i to ne odrasla deca već odrasli odrasli. Ako bismo dali glas deci, morali bismo da otvorimo četvore uši kako bismo čuli šta se zapravo dešavalo i šta se na kraju desilo.

Rano moja, hej! (6)

Nakon opisivanja prizvuka možemo preći na razlaganje etimološkog značenja. U korenu reči ’’kuče’’ stoji kut, to jest ugao, zabačeno mesto. U srpskohrvatskom se za ovaj pojam često koristi turcizam ’’ćoše’’. Od istog korena nastale su reči ’’kuća’’ i ’’kutija’’, koje, za razliku od ’’ćošeta’’, odaju prizvuke sigurnosti (ukutkati, skućiti) i smeštenosti, odnosno uređenosti (smestiti, staviti, zatvoriti, ažurirati, skloniti). Svaka kuća ima svoje kutove, to jest ’’ćoškove’’, kutke, koji su za jednu stambenu jedinicu isto ono što je za šire naselje nekakva zabit. Mislim da upravo ta zabačenost, izdvojenost, samostalnost-u-beznačajnosti pojma ’’kut’’ daje reči ’’kuče’’ tako izrazitu odjekujuću moć, ujedno i odgovarajući značenjski oblik. Same izvedenice ’’skučiti se’’ i ’’skučiti (nekoga drugog)’’ znače nešto bitno drugačije u odnosu na pojam ’’skućiti’’. ’’Kuče’’ je deminutiv imenice kut, ali semantika tog izraza, mislim na ’’kuče’’, ne upućuje na mali ugao ili malo ’’ćoše’’, koliko na nešto što je zabačeno, ćušnuto, skrajnuto, odgurnuto, malo, doslovno ’’skučeno’’, što postoji i obitava u kutu, kako bi se time još jače istakao manjak njegove individualnosti i višak beznačajnosti.

Onda si probudila nosoroga / Koji je čmavao u uglu za Džekija...

Zapazimo koliko već samo nadevanje imena jednom kučetu, bez obzira na identične semantičke naznake, oduzima na izražajnosti istog tog bića u odnosu na slučaj kada ga nazovete jednostavno: ’’kuče’’. Čak i sama imena koja se kod Srba najčešće daju ’’kučićima’’ (Džeki, Čapa, Cuki, Žuća ili Šarko) odišu manjkom dostojanstva i otmenosti u poređenju sa imenima koja se daju drugim domaćim životinjama (Šarulja, Rumenka, Zdenka, Seka, Jabučilo). Ukućani hrane kučad kao što hrane i drugu živinu, međutim nije isto kada nekoga ’’ujede pas’’ i kada ga ’’ujede kuče’’; ovaj drugi slučaj zvuči kudikamo banalnije i stavlja ujedenog u nešto malerozniji, banalniji i tragikomičniji položaj.

Reč ’’ujesti’’ ima različite naglaske u zavisnosti od krajeva u kojima se govori srpskohrvatski, bilo da je ona u infinitivu ili, kako se upotrebljava u izreci, prezentu trećeg lica jednine. Doduše, razlike u izgovoru pojma u infinitivu su jedva čujne, kao uostalom i u reči ’’raniti’’. Ali prezent (u nekim jezicima bio bi to konjunktiv) glagola ujesti, ’’ujede’’, razlikuje se po akcentu širom krajeva Srbije i drugih zemalja u kojima se govori ovaj jezik. Čini se da najsnažniji utisak reč ostavlja onako kako se izgovara u kraju gde ja živim, a to je jug Srbije. Tamo se izraz ’’ujede’’ proiznosi sa kratkosilaznim naglaskom na drugom slogu. U zapadnim i severnim krajevima Srbije akcenat se premešta na prvi slog. U zapadnim (užički, ’’ercovski’’, koji se smatra ’’najknjiževnijim’’ srpskohrvatskim izgovorom) on je dugouzlazni, a u severnim (beogradski) kratkouzlazni. Do pometnje dolazi kada se ovi naglasci, slučajno ili namerno, upotrebe u južnim krajevima zemlje. Tada oni smetaju i skreću pažnju sa značenja reči na problem konvencionalnog izgovora, možda i zbog frustracije južnjaka zbog optužbi za nepravilnost govora.

Rano moja, hej! (5)

Na svu sreću, izgovor ovde rešava stvar. ’Rana, rana i rana u svim dijalektima srpskohrvatskog imaju različite naglaske. Probajmo sa analizom jedne novokomponovane pesme, gde deo teksta glasi ovako: Rano, rano, rano je za tugu, za sreću kasno je. Ako je suditi po pevanju (ako se, opet, slažete da to nazovemo pevanjem), ovde se reč javlja u sva tri različita značenja. Najpre ide reč ’rano, koja znači ’’hrana’’, imenica ženskog roda u petom padežu, a potom reč rano, koja znači ’’rana, ozleda’’, takođe imenica ženskog roda u vokativu, i najzad, treća pojava ove reči, sudeći po kontekstu, trebalo bi da bude prilog, što je nepromenljiva reč, u značenju ’’rano, prevremeno, još nije vreme za to’’. Ovde ne možemo zalaziti u razmatranje višestruke semiotike ovog poetskog bisera, ne zato što on nije vredan toga već stoga što bi nas to odvelo daleko od onoga što želim u ovom poglavlju da istaknem. Zato ću smesta preći na reč ’’kuče’’.

Ova reč ima svuda isti naglasak. Štaviše, ona ima i jedinstveni prizvuk. Kuče, to je... nešto! Osim što je žargon za mladunče psa i kučke, to ime jednom svojom suptilnom značenjskom nijansom sugeriše da se radi o biću bez prave, potpune individualnosti, nešto kao neka datost. Naziv je, na bazi te nijanse, već sam po sebi groteskna naznaka. Pojam ’’kuče’’ nalazi se negde između bosanskog cuka i srbijanskog pseta. ’Rani pseto da te ujede imalo bi sasvim drugačiji prizvuk, obremenjen poprilično negativnim konotacijama, negativnijim nego kada upotrebite izraz ’’kuče’’, dok bi ’Rani cuka da te ujede zvučalo opet drukčije, sa nešto više za Bosnu tipične sladunjave sentimentalnosti i lirike. Utisak koji ostavlja pojam ’’kuče’’ izuzet iz ovog konteksta opisaću vam navodeći dva moderna izvora u kojima se on javlja. Prvi izvor je moja pesma ’’Kuče’’, nastala pre tridesetak godina prema istinitom događaju, ako snove računate u istinu. Pesma je opis jednog sna, u kojem mi se nije nametnuo jezički izraz ’’kuče’’, ali prema osećaju koji me je čitavog tog dana pratio, to biće, naime ’’junaka’’ mog sna, nisam mogao nazvati nikako drugačije do ’’kučetom’’. Bio je sav nekako siv, nenametljiv i žovijalan. Pesma teče ovako:

Za ovih deset meseci / Ne videh onakvo kuče. / Stajalo je među travama / Na krajevima od parkova / Kao trotoar znakova. / Ne milovah ga rukama, / Milovah kuče nogama.

Idi, idi Šumare. / Pa ja sam samo kuče. / I kuče na mesečini, / I kuče crkvenog dvorišta, / I kuče iz groblja, / I kuče što jaše hobotničice, / Kuče mlitavih čamaca, / I kuče sunčanog lešnika, / Kuče iz sna...

Za ovih deset meseci / Ne spazih takvu tišinu. / Ležalo je na kamenu / Kuče iz sna... / Na kraju kad se raširilo, / Konac u iglu udenulo / I zakrpilo mi usta / Kuče iz sna...

Drugi primer je navod iz jednog retkog bibliofilskog bisera, naime ’’Žitija i dela Dragomira Nikolića opančarskog radnika zvanog Segedinca. Iz ropstva u slobodu’’, koji mi je iz svoje privatne biblioteke poklonio pokojni niški prota Bobanović, kada sam jednog davnog leta zajedno sa drugim mladim crkvenjacima išao kod njega u dvorište da beremo petrovke. Obratite pažnju na reči: ’’kuče laje majka ga ne poznaje’’, koje do svog punog semantičkog izražaja dolaze tek kada navedemo redove koji im prethode:

... Jeli sam čuo da je Kragujevac velika varoš a i pričali mi ljudi da su tamo veći vrapci nego kod nas, pođem iz Rače dobijem od oca dvajes para za trošak. A od moje pokojne majke dva para veša i jedno guberče za pokrivanje poljubim oca i majku u ruku i krenem za Kragujevac u Kragujevcu sam stigo u prvi mrak odsednem u kafani Laze Čuljka tu sam noćijo i sutra kada se svanulo rešim da tražim zanat, dugo sam lutao dokle ne nađem u Paliluli kod nekog Krste Miloševića opančara i pogodim se kao šegrt dve godine džabe tu sam se kod njega zadržao svega tri dana, pokupim stvari pobegnem lutao sam po Kragujevcu tri dana. A već sam ogladneo da ne mogu da idem, to se rešim da tražim gazdu i stupim kao šegrt mundžiski kod nekoga Blažu mundžiju i tu se pogodim dve godine džabe, ali tu sam se zadržao šes dana, skupim stvari i pobegnem. Kada sam pošo za Raču sretne me Panta Nikolić opančar i uspita me: odakle si mali ja mu odgovorim da sam iz Rače i došo sam ovdi u Kragujevac da učim zanat, pogodim se sa njime dve godine, stupim kod njega on me odvede u policiju podpisa i pisar mi zapreti ako pobegnem on će me uapsiti. Ali to za mene nije ništa vredelo sedim deset dana i pobegnem pravac Rači, kuče laje majka ga ne poznaje u Rači sam skito celo leto kući nisam smeo ići već sam spavao po poljima...

Rano moja, hej! (4)

Zapazite razliku između napisanih reči: hraniti, ’raniti i raniti. U srpskohrvatskom se naglasci ne pišu. Samim tim, mnogo od ovih reči vi i ne možete ni napisati. Smisao apostrofa je u tome što naznačava ispušteno slovo. To je u redu što se tiče nas odraslih, pismenih osoba, ali zamislite kako to doživljavaju deca koja tek uče da čitaju i pišu. Šta ako neko ne prepozna razliku između ’raniti i raniti, recimo, dok čita? U ovom konkretnom slučaju razlika je kardinalna. ’Raniti, to jest hraniti, i raniti, to su vam dva ekstremna oblika ljudskog ophođenja. Oni su primenljivi na sve što ljudi preduzimaju, pa i na podizanje dece. Decu podižete tako što ih hranite, podići decu, odgajiti ih, često se kaže i: othraniti ih, što istovremeno znači i očuvati ih, hranitelj nije samo hranilac nego je i čuvar, pohraniti je isto što i sačuvati, dok, daleko bilo, sahraniti znači da ste ga dočuvali.

Šta, pak, na drugoj strani, znači raniti? Zamislite razliku između hranjene dece i ranjene dece. Ta razlika se u srpskohrvatskom, eto, može označiti samo jednom bednom visećom crtkom. Kada je reč o tome šta se sve može raditi deci, između ta dva pojma nalazi se čitav spektar mogućih načina komunikacije. Da nevolja bude još grđa, u našem jeziku postoji i prilog ’’rano’’, kao i pridev ’’ran, rana, rano’’. Rana preživljavanja u detinjstvu, za koje se u savremenim teorijama podizanja dece tvrdi da su od ključnog značaja, jednostavno su rana, što ne znači ni da je to (h)rana niti da je u pitanju rana, ozleda. Ne, to je pridev, pridev ženskog roda. Ne, nije ženskog roda, ovde je srednjeg roda u množini. Pozovite neko dete koje ide u sedmi ili osmi razred osnovne (a nije ’’štreber’’), pa posmatrajte neće li da se zbuni dok mu ovo predočavate.

Bio sam mali kada mi je baka iz Kraljeva tepala rečima: ’rano moja. Čudio sam se zašto ne kaže ’’hrana’’ nego ’’’rana’’, s obzirom da sam imao sreću da naslućujem o čemu se radi. Kada sam već bio u zreloj adolescenciji, ’’Parni valjak’’ je izbacio poznatu pesmu pod naslovom Jesen u meni. Negde na kraju refrena, Aki Rahimovski je svojim (h)rapavim glasom dodavao reči koje su predstavljale više uzdah nego stih. One su glasile: ’Rano moja, hej! U doba ’’Bijelog dugmeta’’ i ’’Plavog orkestra’’ bilo je dozvoljeno da se pevačima omakne i poneka ovako patetična fraza i da to ostane nekažnjeno od strane fanova. Meni su bile ostale u sećanju bakine reči iz detinjstva, koje se po raspoloženju otisnutom u mom sećanju nikako nisu slagale se Akijevom tužbalicom, ali su se po slovu poklapale. Pitao sam se šta sada misle deca koja čuju Akija i svoje bake, da li ovo poklapanje kod njih stvara konfuziju, i mogu li uopšte, slušajući tepanje na jednoj strani a pevanje na drugoj, da uoče tu neznatnu razliku u trajanju koja odvaja značenja ovih izraza, i to ih ne odvaja malo već dozlaboga: do dve međusobno suprotstavljene krajnosti.

Rano moja, hej! (3)

Možemo da smišljamo i neke druge, nove, komplikovanije reči, ali time ćemo samo sebi natovariti još veću bedu na vrat. Kako god se dovijali, uvek će svako sve da tumači na svoj način, sve i kada bi hteo da tumači na način nekog drugog. Većinu stvari koje smo u životu rekli, rekli smo sebi samima, jezikom koji mi sami razumemo, dok se drugi ponašaju kao da ga razumeju a potom pričaju nešto što nema blage veze s tim. Jedino na šta stvarno možemo da računamo kad se kao jedno biće susretnemo sa drugim bićem, to je da ćemo da imamo dobru intuiciju, onaj Spinozin tertium genum cognitionis. Međutim, poneki deo nerazumevanja uvek će ostati. To naročito važi za situacije kada uvedete u igru i svoja osećanja, pa onda postanete malo više nerazumljivi i nepropustljivi. To se po Marfijevom zakonu događa uvek, na primer, kada nekoga ceo život ’ranite, a ono vas ujede, ili kada drugi kažu da vas ceo život ’rane a vi ga ujedoste, ili kada ste vi veliki a drugi mali i vi mali a drugi veliki. Ideja da su se takvi među sobom ikada razumeli i da mogu nesmetano da komuniciraju značila bi isto što i da su im sve unutrašnje predstave dobro usklađene. To bi moglo da se očekuje eventualno u slučaju kloniranja. Pričao sam sa mnogom decom, čitao i slušao o njima, a još nigde nisam čuo da se neko požalio ga roditelji previše dobro ’’provaljuju’’. Nesporazumi nisu izuzetak. Oni su pravilo.

Veći deo savremenih studija kulture zasniva se na analizi diskursa, koja se zasniva na analizi jezika. Ništa ne znači nešto uvek isto. Šta znači nešto što je neko rekao zavisi od svih onih kojih se to tiče, koji učestvuju u tome, od toga ko je taj koji to kaže, šta je hteo da kaže, ko su oni što ga slušaju i šta su oni od svega toga hteli da čuju. Nema na belom svetu ničega što ne zavisi od čoveka. Ne postoji nijedno značenje, o čemu god pričali, koje je važnije od čoveka, i koje stoji negde van onoga što on misli. Sada kad sam vam to objasnio, mogu da istaknem i tvrdnju da su jezički problemi tumačenja gnomskog izraza ’Rani kuče da te ujede, kao uostalom i svega drugog što se izgovara, piše ili misli, tako istaknuti da nam valja tumačiti reč po reč. Ja ću na ovom mestu prevazići čak i logičke pozitiviste Bečkog kruga, time što ću sa analizom početi ne od prve reči već od apostrofa koji se nalazi ispred nje.

Rano moja, hej! (2)

Nakon što se pokazalo za šta je ljudski rod hteo da upotrebi svoje komunikacijske kapacitete, onda je s neba sišao Gospod i napravio dar-mar.

Na svu sreću, to nije kraj svih priča. Posle sto hiljada godina onakvog haosa od ljudske istorije, kada su pojedini konačno odlučili da malo bolje porazmisle i da saslušaju šta im se priča, došlo je do jedne nove epizode: I kad se navrši pedeset dana bejahu svi apostoli jednodušno na okupu. / I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vetra, i napuni sav dom gde oni seđahu; / i pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni, i siđe po jedan na svakoga od njih. / I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju. / A u Jerusalimu boravljahu Judejci, ljudi pobožni iz svakoga naroda koji je pod nebom. / Pa kad nastade ova huka, skupi se narod, i smete se; jer svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom. / I divljahu se i čuđahu se svi govoreći jedan drugome: Gle, zar nisu svi ovi što govore Galilejci? / Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili?

Šta hoću time da vam kažem? Možete da računate čak i na to da će vas drugi razumeti, pa, eto, da ćete i vi možda razumeti druge, ali ako mislite da je to neka prosta računica, da ćete povezati dva i dva i završiti posao, da nećete pre toga pogledati na nebesa i da ćete da kažete da je sve to u vašim rukama, da ne treba vas niko i ništa da prosvetljuje i da ne treba ognjeni jezici s neba da vam silaze na glavu  – ja se ne bih kladio na to. To da će jedan čovek razumeti drugog čoveka, posebno da će roditelji razumeti decu i deca njih, pa i roditelji roditelje i deca decu – to, najblaže rečeno, nije verovatno. Ako mislite da će drugi u principu da shvate šta imate da im kažete, pa još ako od toga polazite i ako se to za vas podrazumeva: bolje idite i pričajte zidovima. Mi nikada nećemo znati kako nas drugi doživljava, ni kakva je njegova unutrašnja namera, čak ni kada svi mislimo da govorimo o jednom te istom stanju stvari. Ako nam je za utehu – a nije – neće ni on znati šta mu mislimo mi.

Rano moja, hej! (1)

A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. / A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se onde. / Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. / Posle rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji. / A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečji. / I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. / Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik da ne razumeju jedan drugoga šta govore. / Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. / Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Ljudi su se dogovorili da, kada već pričaju nešto, svakoj reči koja postoji na srpskom jeziku pripišu po neko koliko-toliko jasno značenje, tako da, kada nešto kažemo, na primer: dete, svi znamo na šta da mislimo kada čujemo tu reč, što uostalom važi i za ’’kuče’’. Ali, ne lezi vraže! Ljudi mnogo pričaju. Oni, po pravilu, nikada ne kažu samo ’’dete’’. Kažu: i ’’dete’’, i ’kuče’’, i ’’’ranio sam ga’’, i ’’pojio sam ga’’, i ’’da te ujede’’, i ’’da me ujede’’, i ’’njih da ujede’’, i ’’nas da ne ujede’’, pa onda mnoge reči ispovezuju, pa isprepliću, pa još više kažu između redova negoli što su uopšte i pomislili da povežu u bilo kakav red. Kada jedan čovek priča drugom čoveku, on nikada ne izgovara samo one reči čije je značenje precizirano u nekom bukvaru, čitanki ili leksikonu – pa da kažete da smo svi to nekad u životu naučili. Ne, dok pričaju oni često prave i grimase, ili se mršte, ili nešto mute, ili nagoveštavaju, ili kriju, tako da ispada, kada jedna osoba nešto hoće da kaže drugoj, da sve ono što se u duši jedne osobe ikada nataložilo hoće nešto mnogo više da kaže svemu onome što se nataložilo u duši onog drugog.

Nekada pričamo, a nekad slušamo. U oba slučaja imamo u vidu Sebe, ni sami ne znajući čega sve u Nama ima. Još manje to može da zna onaj kome pričamo. Nismo ništa bolji ni Mi kada on priča, a Mi ga, tobože, slušamo. Biblijski mit nam otkriva da je nekada davno, dok su ljudi mogli da gledaju jedni drugima u dušu, postojala ozbiljna opasnost da će da se dogovore da urade nešto opako. Njihov plan je bio da se organizuju i da se utvrde, da projektuju sebi kulu do nebesa, da izgrade sebi kolektivni identitet, suverenitet i teritorijalni integritet, ne vodeći mnogo računa o tome da to bude u skladu sa Univerzumom, sa Tajnom postojanja i sa Čudom života. Umesto da su, poput svojih predaka, afirmisali svoju čovečnost time što bi skromno utihnuli pred prostranstvom neba, izmislioci cigala su namerili da se popnu pred samog Boga i tamo, gde god to bilo, udare nekakav pečat.

Tako vam je to kad ljudi ne razmišljaju. Šta bi bilo da su privukli pažnju vanzemaljaca? Šta ako su ti nepretpostavljeni vanzemaljci bili neki bezobraznici koji bi, da prostite, došli da stupe u polno opštenje s njihovim majkama? Šta da je bio zemljotres od nekoliko stepeni Rihterove skale, a čisto sumnjam da im je armatura bila dovoljno jaka, naime, tek što su bili izmislili cigle? Ko bi se uopšte peo na nebo i silazio dole, i na šta bi disao kad bi se popeo na one spratove gde je vazduh znatno proređeniji? Kako bi nosili hranu gore dole? Uvek je dobro kad čovek gleda svoja posla, kad se svako prostire koliko je dugačak i kad ljudi sede ’di su, ni za ’di su nisu. Niko od nas nije stvoren uludo. Svakom je dato u životu nešto da postigne, umesto da baza unaokolo. Ali, da gradite kulu do neba? To bi se, uz dužno poštovanje, moglo diskutovati na različite načine, pa i da su to majmunska posla, ali da su ljudska – to nikako! 

Ako stari pas laje, vidi šta je (15)

Naša ljudska svest može sve što joj padne na pamet da lepo razloži u parove suprotnosti, koje, ako nas suoče sa izazovom, svi najednom pomahnitaju i počnu da doživljavaju kao rat do istrebljenja. Iza polarizovanosti na koju kao ljudi nailazimo mora da stoji nekakvo svejedinstvo, neko sveobuhvatno jedno u kojem suprotnosti nerazdvojene miruju. Ono što je polarno nije svet u kome živimo nego naša svest kroz koju mi taj svet doživljavamo. Da nije odraslih ne bi bilo ni dece, kao ni obrnuto, jer su deca deca samo u odnosu na odrasle, kao što su i odrasli to što jesu samo ukoliko nisu deca. Isto važi i za kučiće. Neki će biti na strani odraslih kao onih koji ’rane, prosto zato što su i sami odrasli ili su starmali, dok će drugi biti na strani ’’kučeta’’ koje ima da ujede, jer im je dosta svega.  Svaka procena zavisi od stanovišta i gledišta posmatrača i stoga je iz njegovog ugla, kao što ćemo videti, uvek ispravna. Šta god da mu pričaš, on te gleda kao da si ciganin-šibicar i nakon tvog izlaganja ubeđen je u svoje prethodno stanovište više nego što je ikada i bio.

Kada se radi o subjektivnosti, govorimo o tome ko podiže, vaspitava, (h)rani, ko postupa prema deci, ko živi sa njima, ali i ko je onaj koji iz prikrajka sve to zadovoljno posmatra. U neku ruku, ko smo mi da o tome sudimo? Hoću reći, ko smo mi? Ako identifikujete drugog, bilo da je on dete ili kuče, stavili ste mu marku, pečat, žig, etiketu i svoj deponovani potpis. Samo da znate, ono ne može da raste a da pritom ne gradi i neku sliku o sebi. To kako ste ga vi videli, osetili ili nazvali stoji u višem dijalektičkom odnosu sa onim kako će se i ono samo potpisivati. Ako Bog dade da dovoljno poživite, budite sigurni da taj njegov potpis, kakav je da je, može stajati i na rešenju o vašem deportovanju u ludnicu, vašem zbrinjavanju u gerontološkom sabiralištu, ili, jednostavnije, vašem isključivanju s medicinskih aparata u fazonu eutanazije.

A kad vas ujede, ostaje vam da se pitate je li vas ujelo zbog toga što ste u nečemu omanuli ili je njegov ujed bio na to da se projave dela Božja, kao kod onog jevanđeoskog slepca. Možete stvari postaviti na uzročni, a možete i na finalni način. Ja bih vam savetovao ovaj drugi, što uopšte ne znači da ćete umaći strogoj i neumitnoj logici prvoga od njih. Na kraju, ujed se u nekim slučajevima desi pa se desi. Važno je, za početak, da ne dozvolite da vas to zbuni. Gledali iz perspektive početka ili kraja sveta, zar nije trebalo očekivati i to da vas rastrgne, k’o Jelisejeve medvedice četrdeset dvoje dece u drugoj glavi Druge knjige o carevima?

Ako stari pas laje, vidi šta je (14)

Dopustite ovde malu digresiju, da navedem i nešto utešno i u korist Frojda, budući da sam ga već dva puta u gornjim redovima dobrano opaučio. Kuda, ali kuda bismo se sada deli s našim dilemama da on nije u svoje nemilo vreme, onako kočoperan i slobodan od svakog lažnog stida i licemerstva, hrabro zašao u sve tamne uglove ljudske duše, koje je konformistička etika onog doba gurala pod tepih, smatrajući ih ’’suviše ljudskim’’? On je uporedio psihički život čoveka (uključujući i ranjavanja i ujede) sa nekom ledenom santom koja plovi morem, pri čemu je njen vidljivi deo, iznad površine vode, daleko manji od onog dela koji se ne vidi. Tako je stavio presudan naglasak na nesvesni deo psihe i njegov neslućeno veliki uticaj na svet i svesne odluke, čime je šokirao čovečanstvo i izazvao protiv sebe dugotrajnu buru protesta, kao i vrlo mnogo neopravdanih, pa i zlonamernih i tada uvek afektivnih kritika. Ne samo to. On je time izazvao strah u ljudima.

Frojdovo otkriće da čovek nije potpuni gospodar samoga sebe, bar ne u onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast njegovog svesnog života skučenija od oblasti nesvesnog (što važi i tamo gde se radi o ’ranjenju, odnosno podizanju deteta), nije mogla proći (i još uvek ne prolazi) bez žestokih reakcija uvređenog samoljubivog čovečanstva koje odgovara na ovaj šok na isti način kako je reagovalo i na Kopernika i na Darvina. Ove dobre formulacije, koje sam pozajmio iz prve knjige Vladete Jerotića, ’’Psihoanaliza i kultura’’, objavljene 1974. (u njegovoj pedesetoj godini), znače da se, čak i kada zalajemo protiv Frojda, time nikako ne vraćamo na moralizam starih viktorijanskih pozicija koje je on ugrozio.

Nego, da se mi vratimo na nizanje naših suprotnosti, koje bismo da sjedinjujemo. Prva sledeća neka bude: čovek i kuče. Najpre, čovek i njegov najbolji prijatelj pas. Možemo da razmotrimo kakav je odnos između velikih i malih pasa, to jest između pasa na jednoj strani i psića, psetanaca i kuca na onoj drugoj. Obrnuto, kakva je perspektiva kučeta koje izrasta u kučište, džukelu ili psinu? Zanimaju me pozitivne i negativne konotacije ovih nadeva. Jesu li sve to imena, prekrasna i lepa, kojima Srbin svom detetu tepa ili imena luda koja se nalaze svuda? Šta ovde ide jedno s drugim, i šta je uopšte suprotnost čemu? Šta se udopunjuje, a šta uzajamno isključuje, negira i poništava? Može li čovek da hrani kuče? Da, on to može. To je, recimo, istorijski (ovozemaljski) tipos ili ikona pretpostavljene ideje. Na šta se onda umotvorina konkretno odnosi? Kako je čovekovo dete, mali čovek, postalo ’’kuče’’? U šta se nadamo da će izrasti jedno kuče? Ako vam je dete kuče, šta ste vi? Jeste li pas, ili kučka? Ne, vi niste pas, bili vi muškarac ili žena. Kuče je ujeda pse. Ono ujeda ljude.

            Mnogo je nesporazuma koji nas čekaju iza uglova svake od ovih polarnosti... 

Ako stari pas laje, vidi šta je (13)

Interesovao sam se ja i ranije za klasike psihologije. Ne možete istraživati o deci bez toga. Sada sam, kod Junga, pronašao zapravo najviše građe o vaspitanju, onako, da kažem, duhovno profilisane! Došlo mi je sada da pišem o individuaciji i oboženju, onako kako je Vladeta Jerotić naslovio svoju knjigu, jer, kao teolog, imam i sam šta da komentarišem - i o individuaciji i o oboženju. Pre toga, dok ne iščitam i ponešto iz izvornog Junga, mogu da pišem ovo o ’’kučetu’’. Dakle, umnogome nekorektno, iz treće ruke, kao neki naturščik u naukama. Ne pozivam se mnogo na Froma, Rodžersa, Maslova, koje sam zaista čitao, a koji bi mogli da budu jednako vredni koliko i Jung. Dobio sam, na primer, fotokopiju Rodžersove A Way of Being na engleskom, od Marjana Tošića, koji je tu knjigu doneo iz Londona. To bi mi dalo više kredibiliteta, kod onih koji na kraju knjige traže pregled literature. Bio bi to drugačiji pristup temi, ali i samom sebi.

Dok sam pripremao disertaciju, naučio sam da razlikujem teološko od filosofskog naučnog područja. Tema mi je na beogradskom fakultetu odbijena, jer su tadašnji profesori načelno osporili moj pristup. Naime, niste mogli prijaviti disertaciju koja nije zasnovana na neposrednom viviseciranju izvora. Ja sam u prijavi obrazlagao zašto mislim da moj metod može i treba da bude prihvaćen, ali nadležni nisu stigli dalje od naslova. Sve i da su stigli, mislim da bih dobio isti odgovor. Bio sam upućen na nešto liberalniju atmosferu doktoriranja na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, a fakultetu u Foči. Tamo su me ovenčali stepenom koji sam želeo da imam, što znači da sada dokazano umem da napravim razliku između originalnog naučnog rada, bilo problemskog ili panoramskog, onda eseja, nabacane heurističke građe i bednog piskaranja. Iskreno, za ovaj tekst dvoumio sam se između metodologije ovog poslednjeg i pretposlednjeg.

Sada bih da preciziram odgovarajući pristup pa da krenemo. Najadekvatnije što sam smislio bilo je da počnemo od enantiodromije. Koje nas to suprotnosti ovde izazivaju, u uobičajenom značenju engleskog glagola challenge? Jedna je suprotnost između odraslog i deteta. Jedna, ali nezaobilazna. Ko je odrastao i prestao da bude dete? Koji je to trenutak u njegovom životu kada se prelomio s jedne na drugu stranu? Ko su oni koji hrane, a ko su hranjenici? Šta je hrana? Kako hrani onaj koji hrani? Kada bi oni koje neko hrani mogli da počnu i sami sebe da prehranjuju? Hranim te da bi ti počelo da hraniš sebe. Kada ćeš da dođeš da ti dam potvrdu da umeš to dobro da radiš? Nego, kada ti počneš da prehranjuješ sebe, gde da idem ja?

Ako stari pas laje, vidi šta je (12)

Još da malo prokomentarišemo onu finu, škakljivu, rogobatnu reč enantiodromija, sa kojom smo počeli analizu o ’’kučetu’’ i starim psima koji se o njemu izjašnjavaju. Ona se prvi put u istoriji našla kod Heraklita Mračnog, koji je svoj nadimak dobio po tome što ste ga mirne duše mogli tumačiti i ovako i onako. Kaže Jung da je stari Heraklit, koji je stvarno bio veliki mudrac, prvi otkrio najdivniji od svih psiholoških zakona, naime regulišuću funkciju suprotnosti. On je ovo nazvao enantiodromija, ili idenje u susret, pod čime je podrazumevao da sve jednom prelazi u svoju suprotnost. Na ovaj način racionalni stav o kulturi podizanja dece nužno prelazi u svoju suprotnost, to jest u iracionalno razumevanje kulture podizanja dece. Ljudi ne smeju da se identifikuju sa samim razumom, jer čovek nije samo razuman i ne može to biti, nikad to nije bio i nikada neće ni biti. To bi morali zapamtiti svi učitelji kulture, pa i oni koji se bave malim i velikim pitanjima podizanja dece. Iracionalno ne treba da se iskoreni i ne može da se iskoreni. Bogovi ne mogu i ne smeju umreti. (Carl Gustav Jung, ’’Zur Psychologie des Kind-Archetypus’’, u Einführung in das Wesen der Mythologie (sa K. Kerényi-em). Amsterdam und Leipzig (1941). (S.D. Die Archetypen und das kollektive Unbewußte), p. 77/78).

Ne kažem da postoji arhetip Kučeta i da je ’ranjenje srpskog ’’kučeta’’ ravno situacijama velikih tragedija antičke grčke mitologije, ali kažem da se ozbiljnije moramo preračunati sa svojim racionalnim očekivanjima. Uostalom, ja nisam čitao Junga. Čitao sam njegove quotations, koje je sabrala njegova učenica Jolanda Jakobi iz celokupnog njegovog dela, poređala i navela reference, a novosadski Prometej publikovao u ediciji svetskih antologija (otuda i ona referenca koju sam naveo na kraju prethodnog odeljka, tek da vas uplašim; prepisano!). Vidite, ja sam Junga otkrio ’’pod stare dane’’, i to iz zbirke odrednica koje mi sve zajedno omogućavaju samo delimično da odgonetnem kontekst, da ne bih lupao bez ikakvog reda. I ma kako sam Jung hvalio prvo izdanje ovog dela svoje učenice, nazivajući ga monumentalnim delom, ovo ovde vam je samo Jung iz treće ruke.

Ako stari pas laje, vidi šta je (11)

Ishrana u širem smislu treba da znači i napajanje Duše, izlaženje u susret duševnim potrebama ličnosti u razvoju. Marjan Tošić dao je odličan pregled ovih potreba u dve svoje knjige, ’’Ljubav i bol’’ i ’’Isceljujuća moć osećanja’’. Deci su neophodne vaša nežnost i naklonost. Ona žive od vaše pomoći i podrške. Njima je od vitalnog značaja i što više slobode, vedrine, šale, zabave i igre. Egzistencijalna pitanja deteta, vezana za smisao i postojanje, treba u svakom trenutku da budu uzeta u obzir. Osim toga, deca ne bi mogla da žive bez pravila, granica, odgovornosti i morala kojima ih njihovi bližnji uče. A sve to zajedno bacite u vodu ako niste, za dobro vaše dece, socijalno adekvatne ličnosti. Sve ovo što sam nabrojao treba da držimo na visini, u opticaju, u neprekinutom kontinuitetu, svesni svake od njihovih duševnih potreba posebno i svih njih zajedno u svakom trenutku svakoga dana i svih godina. Ako se još opomenemo nebrojenih modernih teorija psihološkog razvoja, započetih od Frojda nadalje, koje upozoravaju da je ono što dete u prvim godinama života preživljava važno da važnije ne može biti, nenadoknadivo i na život i smrt presudno, ostaje nam da se, ’raneći svoje kuče, i sami ujedamo. Jedno znam: nikada roditelji našeg podneblja nisu bili tako preplašeni, moralno ophrvani i u pojam ubijeni kao što su to danas.

Najzad, kada ste propisno zadovoljili sve njihove fizičke i psihičke potrebe, nađete se otvorenih ustiju pred nečim što se može nazvati duhovnim potrebama dece. Ko je zapravo taj ko podiže našu decu u sveobuhvatnom smislu tih reči? Od čega to ona rastu, i ko im prebrojava i zapisuje svaku dlaku na glavi? Šta je njihova duhovna hrana, i šta mi, roditelji, tu možemo? Zalazimo u osetljive probleme subjektivnosti u podizanju dece, koja nas nemilice dovode do preliminarnog pitanja: jesmo li mi njima bogovi? Ovo pitanje je dovoljno bitno i za jednog teologa podsticajno, da će njegovom razmatranju u ovoj knjizi biti posvećena posebna jedna celina: odmah nakon što pobeležimo sva iskušenja koja nam nose nesporazumi.

Ako stari pas laje, vidi šta je (10)

Sada mi je stalo, a trudiću se da u ovom tekstu to i pokažem, da se što manje pominje ime Gospoda Boga mog. Neobično za jednog teologa, neko će primetiti. Međutim, imam ispred sebe napisane reči Deset Božjih zapovesti. U jednoj od svojih knjiga, M. Skot Pek izneo je sjajnu primedbu da je treća Božja zapovest, Ne uzimaj ime Gospoda Boga svoga uzalud, ona o koju se ljudi današnje zapadne civilizacije najviše ogrešuju. Svuda se, i u svakoj prilici, ljudi zaklanjaju iza imena Božjeg, pozivaju se na njega, sebe pravdaju i druge osuđuju tim Imenom. Slično važi i za reč ’’ljubav’’. Svi roditelji vole decu, svi ’rane svoje kuče, svako pri tom podnosi najzamislivije moguće žrtve i niko im to ne sme poreći.  Čini mi se da je ljubav najprecenjenija reč koju su ljudi, posebno u ulozi roditelja, ikada smislili. A njeno uzimanje uzalud svodi se na isto. Jer Bog je ljubav. Ja se prosto nadam da ću češće pominjati ime, na primer, Junga, nego ime Gospodnje. Ne kažem da pozivanje na Junga za mene ima veći značaj nego ovo drugo, već samo podvlačim da uzaludno navođenje Jungovih reči neće imati iste posledice za mene i za vas kakvo bi bilo uzaludno uzimanje ovoga drugog.

Naravno, i ja ću bez prevelikog ustezanja pominjati (’’uzimati’’) reči ljubav i Bog, gde budem smatrao da je to u redu. Nego kažem da ću se truditi, koliko budem u mogućnosti, da ovim rečima pridajem cenu makar približnu njihovom neprocenjivom značaju. Kako bih sebe držao u pripravnosti, imam nameru da u daljem tekstu prilikom svakog pomena naznačavam kurzivnim slovima ime Bog. Isto tako ću činiti i kada budem pisao o ljubavi, o voljenju drugog i o svemu što se nedvosmisleno, transparentno i kategorički čini za drugog iz ljubavi. Značaj ovih reči je, dakako, neprocenjiv i po pitanju odnosa odraslih sa decom. Dajte da se potrudimo da, razmišljajući o tim odnosima, što manje polazimo od pretpostavke da je ljubav roditelja prema deci neosporna (one pretpostavke od koje je u svojoj viktorijanskoj epohi polazio, gurajući u tom pravcu čitava buduća pokolenja, rodonačelnik psihoanalize, Sigmund Frojd).

Ja ću radije govoriti, na primer, o ishrani dece. Na to me ohrabruje etimologija slovenske reči ’’vaspitanje’’, prema kojoj sam, doduše, izrazito skeptičan, a koja doslovno znači hranjenje, napajanje, napitavanje ljudskih bića. Ishrana počinje od mleka, nastavlja se sa kašicama, a potom ulazi pod repertoar svega što se nalazi na menijima odraslih. Da, podizati decu, vaspitavati ih, znači isto što i ’raniti. Pedagogija je pravo mesto za priču o nutritijentima. Podignete ih, ishranite i napojite najbolje što znate, a onda, kada su vam deca već punoletna, slušate Maju Volk koja preko televizije priča o tome da je kravlje mleko primereno teletu koje ima kopita i rogove, a ne vašoj deci, koja su bila tako nežna i ranjiva. Prebrojavajte ujede i ćutite. Zaslužili ste i više. Deca se ne hrane onim čime ste ih vi hranili. O tačnom odnosu neophodnih nutritijenata neka nam i ne govore.