Da te ujede (5)

Sada se usmerimo pravo na srž filozofskog razlikovanja između kauzaliteta i finaliteta, koje nije samo stvar naše hermeneutike. ’Rani kuče da te ujede! Zašto te ujede? Ovo pitanje možemo razložiti u dve mogućnosti: Zbog čega te ujede? i Radi čega te ujede? Prvo pitanje traži odgovor sa uzročnog stanovišta. Ujed je posledica. Šta se dogodilo pa te ujede? Šta si to radio pa je došlo do toga? Ili: šta mu bi da tako postupi? Mislim da je suština ove gnome usmerena na istraživanje uzroka sa aspekta ovog poslednjeg pitanja. Najpre, tražimo uzroke takvom činu, a potom: tražimo ih van nas, bićemo zadovoljni ukoliko se pokaže da se uzroci ne nalaze u području naše odgovornosti. Drugo pitanje je pitanje sa finalnog gledišta. Ujed je znak, smernica, ukaz ka nečemu što tek treba da se pokaže. U čemu je smisao toga što se dogodilo? Na koji te put to izvodi, čemu te uči? Ili: koja je svrha jednog takvog iskustva? Mislim da se naše kazivanje ne bavi time.

Međutim, stvarna poruka kazivanja tiče se svrhe prve radnje navedene u njemu, a to je ’ranjenje. ’Rani kuče... Zašto ga ’raniš? Uzročni način posmatranja nudi nam odgovore poput ovih: ’’’Ranim ga zato što sam mu roditelj, što mi je to dete, činim to usled svog roditeljskog osećaja, što znači ili sa duhovnog aspekta roditeljske odgovornosti ili sa animalnog aspekta roditeljskog nagona, svejedno’’. Drugačiju poruku daje nam finalni pristup pitanju razloga. Radi čega ga ’raniš? Ovde roditelj dolazi u jednu prilično nezgodnu situaciju, jer ne možete nabrojati svoja očekivanja a potom nastaviti da se pozivate na ljubav. Ljubav ne bi trebalo da ima nikakvog posebnog motiva, inače će biti okvalifikovana kao nedovoljno valjana. Oni prostiji prosto će reći da ga ’rane zato što očekuju određena uzvraćanja dobrim, ili bar toliko da im se ukaže zahvalnost. Sofisticiraniji među roditeljima navešće neki motiv koji se tiče njih samih: ’rane ga radi toga da bi se sami usavršavali u ljubavi i svemu što otuda proizilazi. Tada će se pojaviti neko iz klase rezigniranih i na osnovu svog nemilog iskustva izraziće se onako jezgrovito, neumoljivo, gnomski: ’Rani ga da te ujede. ’Rani kuče da te ujede. Dođosmo do tačnog logičkog mesta ove izreke. Oni koji očekuju nešto za sebe, u svoju korist, prema sebi, videće u ovome čitav jedan mali manifest roditeljske rezignacije. Drugi, koji očekuju od sebe, u sebi, iz sebe i svoje odgovornosti, za druge, za čitav svet ili opet za sebe, pogledaće dalje u budućnost.