Ujed za dušu (9)

Okruženje na zemlji postoji zato da bismo odnegovali svoju dušu. Tako je bar rekao Džon Kits: zemlja je dolina stvaranja duše. U Bibliji ja vidim da su neke stvari Bogu strašnije od bola njegove dece. Pitanja koja postavljamo trebalo bi da sežu unapred: s kojim ciljem, umesto unazad: zašto i zbog čega. Nije cilj života da nam se ispune želje i da se povodimo za srećom. Ako to tako bude, poješćemo se između sebe. Čovečanstvo je pozvano na bolji, viši cilj. To je budući, većni život, upodobljavanje Bogu (a ako ne veruješ u Boga, upodobljavanje onome u šta veruješ). Tome služe ne samo događaji i udesi. U tu svrhu postoji to neko mističnoi nadovezivanje, smenjivanje uživanja i bola. To je ono u šta vredi da se udubljujemo. Da ne budemo banalni i da ne mislimo da Bog stalno kažnjava ljude zbog neke njihove krivice, ili da oni koji slušaju Boga nikada neće stradati i osetiti bol.

Jasno je da nije svaki bol posledica neke konkretne greške. Isus je živeo na zemlji boreći se protiv bolesti i očaja. Nije pametno da stvaramo teologiju finih odnosa i poremećenih odnosa i da po tome razdvajamo pravedne od grešnih. Koliko god umešne odnose ljudi razvili, konačna stopa smrtnosti za vernike i bezbožnike zajedno iznosi sto posto. Niko nije dobio hermetički zatvorenu odeću koja bi ga spasila od nesporazuma, niti postoji ijedan roditelj na svetu koji može da dobije garanciju protiv ujeda od svoje dece. Kada je apostol u jednoj svojoj poslanici nabrajao po spisku Božje miljenike, zaključio je konstatacijom da mnogi od njih žive ’’u rupama zemlje’’. Zar vam je, posle toga, nemoguće da zamislite nekog stvarnog Božjeg ugodnika koga je izneverilo rođeno dete? I zar će takav nazivati sebe pravednikom a dete ’’kučetom’’? Hoće li obavezno jadikovati, žaliti se i prosipati gorčinu u svojim mislima i rečima? Ili će možda svoje optužbe okretati na život i na nebesa? 

Ujed za dušu (8)

Čitam Novi zavet već trideset godina. Još uvek nisam našao nijedno mesto gde Isus posreduje u rešavanju ljudskih konflikata i problema u komunikaciji. Često je delovao kao da se nerado meša, i svakako nije redovno mirio ljude oko sebe i dovodio ih u red. Ako je to ponekad i činio, on je svoje razloge koristio kao znake za neku dublju istinu. Njegov cilj je bio Carstvo nebesko unutar srca, a ne ono na šta misle diplomate i visoki posmatrači Ujedinjenih nacija, što bi možda moglo i da se očekuje od njega. On nije koristio svoje natprirodne moći da zavede sveopšti mir i tako dokaže božansku svrhu svoje misije. U svakom slučaju, Gospod naš Isus Hristos propustio je da uvede neke radikalne promene u ljudskim odnosima, na primer da je učinio da ljudi mogu bolje da zavire u duše drugih, u njihova osećanja i potrebe, ili da umeju efikasnije da izraze ono što hoće, ili jednostavno da je ljudima, velikim i malim, oduzeo zube. Ne, on je lično uskočio u mrežu ljudskog nerazumevanja i ujedanja sa svim njegovim neželjenim svojstvima. A na ujede reagovao je kao da je prost čovek, bez nadmenosti i nedodirljive hladnoće.

Kada je video gde neki ljudi iznenada izgiboše, Isus je znao da prokomentariše: Nisu zgrešili ni oni ni njihovi roditelji, već je to da se pokažu dela Božja. Ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. To valjda znači da treba da učimo posmatrajući događaje, isto kao što se uči iz iskustva. U tome je možda upozoravajući smisao tragedija i pogibije ljudi, da se žrtve i posmatrači sjedine u pozivu na otrežnjenje – jer život nikad nije baš previše dug. Nerazumevanje odraslih sa decom deo je našeg sveta. Tu nema pet hiljada mudrosti koje treba da pamtimo. Jedna je generalna poruka upozorenja celom čovečanstvu: nešto nije kako treba sa ovim svetom i bilo bi dobro da se ljudi iz korena presaberu. Badava tražili uzroke svih mogućih nesporazuma i poteškoća koji vas vode unazad – bolje da se koncentrišete u nadi na budućnost, da vas emocionalne teškoće kroz koje sada prolazite ne ubiju već da vas učine jačima. Bilo kako bilo, nevolje u koje se zaplićemo u odnosima sa našom decom nude mogućnost da na nama budu prikazana dela Božja.

Ujed za dušu (7)

Nego, dajte da se sad malo vratimo Bogu. Sad nije opasno da njemu glasno progovorimo i bez ustezanja razmotrimo čemu nas on uči. Prvo i osnovno, nije dozvoljeno nazivati dete kučetom. Evo šta je kazao Isus za dete:

Zaista vam kažem, koji primi jedno ovakvo dete u ime moje, mene prima, a koji mene primi, prima Onoga koji je mene poslao.

Kada Isus izgovori ove reči, ’’zaista vam kažem’’, to je isto kao da je kazao: ’’povedite računa’’ ili ’’nemojte da se ubacujete’’. Šala za šalu; ako izgovarajući reči o ’’kučetu’’ dozvolimo sebi stvarna osećanja rezignacije, onda je to ništa drugo nego bogohuljenje. Primati dete, po slovenskom značenju te reči, pri-imati ili pri-jati, znači postupati prema njemu (i misliti o njemu) dobro, dobroćudno, dobronamerno, blagodušno, doslovno: prijateljski. Zamisao o tome - biti ’’prijatelj deteta’’ - tek je u novija vremena zadobila negativne konotacije, jer stoji u opoziciji sa vaspitačkim autoritetom odraslih; inače je ova ideja stara, drugačija od toga i nezavisna od tih konotacija, a ukorenjena je u novozavetnoj zapovesti o ’’primanju’’.

Isus nije imao nameru da razvija neku sentimentalnu priču o deci i detinjstvu; tu nije bilo romantičarskih lirskih zanosa niti kakve slične ideologije. On je iste takve reči iskazao i o drugima: malima, ništima, bednicima, svojoj ’’najmanjoj braći’’. Originalna biblijska reč za glagol  ’’primiti’’, δέχομαι, znači: uzimati ih za ozbiljno, uvažavati ih, zatim čuvati ih, paziti na njih, paziti na sebe kako se ophodimo prema njima. Ako ja to dobro tumačim, nije mnogo strašno ako i zalajemo na one koji su veći od nas, koji su iznad nas, stariji, jači – mada treba dati sve od sebe da ih poštujemo. Međutim, što se kaže – njima ni iz džepa ni u džep; mogu da nas pošalju da malo prošetamo i da se vratimo. Ako su dobri i ako su pri sebi, ne moraju nam uzeti za zlo. Tačno je da roditeljima dugujemo posebno poštovanje, ipak je to Peta Božja zapovest – ali ne vidim da je Bog igde od roditeljskih emocija pravio neku veliku priču. Druga je stvar kako se ophodimo prema nižima, gorima od sebe, neuglednima, sirotinji, neznalicama i propalicama svake vrste, pa i prema deci. Možemo mnogo da se ogrešimo ako se ne ponesemo prijateljski. Ako nas dete ujede, izneveri, povredi, dajte bar da se začudimo, iznenadimo. Ne ponašajmo se kao da smo znali da će se tako desiti nama pravednicima, zato što je ceo svet otišao dođavola.

Ujed za dušu (6)

Ujed nije šala. Međutim, bol koji čovek oseća od njega nije njegov neprijatelj već početak, prvi korak njegovog mogućeg otrežnjenja. To što nije željen i što čovek sa njim ne može da se raspištolji još više ga čini Božjim darom, da bi čovek na osnovu njegovog signala počeo da preispituje sebe i da menja svet. Čovekov organizam je savršeno stvoren. On svuda po koži ima signale za bol, koji služe kao upozoravajući sistem kada se u čoveku događa nešto bolesno. Slično je i sa dušom. Bol očigledno postoji na korist čoveka. Mada je čovek definiše kao neugodnost i povlači mu loša osećanja, bol je zaslužila njegovo priznanje. Ma šta priznanje! Više od priznanja: osetljivost duše na ujed delo je tvoračkog genija. Ta osetljivost svakodnevno vrši svoju zaštitničku službu, nalazeći se van kontrole čoveka. Kada bi ljudi to mogli, oni bi verovatno brzo isključili njene prekidače – i posle kraćeg vremena svi njihovi odnosi sa drugima bili bi upropašćeni. Ovako, zahvaljujući Bogu, ujedi za dušu daju ljudima početnu tačku u realističnom pogledu na stvar njihovog bola i patnje.

Prekidače za bol nikada ne bi trebalo isključivati, niti bi bol trebalo izbegavati po svaku cenu. On nam omogućava normalan život na zemlji. Onaj ko ne bi mogao da oseti duševni bol, takođe ne bi znao ni šta je zadovoljstvo. Za jedno i drugo postoje isti senzori i veze. Nije tako samo na nivou ćelija, niti pak samo u telu; tako je i u duši. Zato nije smisao u tome da nikada ne osetite bol, već da razumete njegovu ulogu. Isti principi važe i za druge kamenčiće u cipeli, kao što su strah i krivica. Ne dao vam Bog da imate posla s nekim ko ne oseća ni jedno ni drugo. Ova osećanja imaju svoju pozitivnu svrhu: da sačuvaju čoveka od veće bede i od totalnog uništenja odnosa sa drugim. Čovek stoga ne može da ima kontrolu nad događajima, ali zato može, i treba, da ima kontrolu nad svojom reakcijom. Ne radi se o tome da ja treba da kontrolišem šta će mi drugi učiniti, da mene niko ne treba da ujede za dušu, niti, kada se to desi, da ne treba da osećam bol – ali se radi o tome da treba da pripazim na svoje ponašanje, reči i misli, da kao odgovoran čovek zauzmem stav prema tom ujedu i bolu koji osećam.

Nije ni to kraj priče. U stvarnosti, stvari često pođu naopako i bol se otme kontroli. Tada govorimo o stvarnom stradanju i duševnoj patnji roditelja. Ponekad se ceo svet pita zašto Bog dopušta takve stvari (da ne kažem: zašto je dao zube deci). Ali čovek i dalje treba da razume situaciju tako kao da je lopta u njegovom dvorištu i tako kao da, ako hoće da menja svet, treba da počne od sebe samog. Tada je, više nego ikad, potrebno setiti se koliko je čovek, osim toga što je malo i ništavno, ujedno i uzvišeno stvorenje – samo ako je svestan razmera svoje odgovornosti i slobode. Ukoliko se pusti niz kanalizaciju svojih nagona, čovečnost mu neće mnogo pomoći. Ali čovek, svaki čovek, uvek ima moć da odluči drugačije, samo ukoliko se dovoljno stiša da čuje poruku svog ujeda. Karl Stejplz Luis nazvao je bol nebeskim megafonom. Nebesa nam šapuću preko zadovoljstava i uživanja sa svojom decom, govore nam preko savesti kada se preispitujemo šta radimo s njima, a viču nam preko bola koji osećamo kada nas deca povrede. To što ljudi uopšte jedni druge ujedaju, dokaz je da ovaj svet i ljudi u njemu nisu baš sasvim kasvetni. Oni koji pretrpe ujed i osete bol nisu u tome nikakav izuzetak. Plata za greh ne dolazi ljudima generalno, već uvek konkretno – kroz ujede i bol. Nakon što zajedno sa svojim bližnjima okrenemo nekoliko krugova u opštem vrtlogu međusobnog ujedanja, dođe i taj blagosloveni i prosvetljujući trenutak na red: da na svojoj duši osetimo zube.

Ujed za dušu (5)

Ništa nismo uradili time što smo razumeli dete ukoliko ne razumemo i drugu, izneverenu stranu, njegovog rezigniranog roditelja. Ne kažem to iz licemernog saosećanja, niti pak zato što sam i sâm na toj drugoj, roditeljskoj strani uzrasta. Mislim da se problem ne može sagledati dovoljno duboko ako počnemo i završimo s kritikom na račun odraslih. Uzmimo, umesto toga, jednog tipičnog roditelja koga je povredilo njegovo dete, onako kako je Umberto Eko zamislio tipičnog čitaoca, tumača jednog književnog dela. Uvažimo ga kao subjekta te situacije i pomozimo mu da ne pretera sa učitavanjem svojih negativnih osećanja više nego što je to opravdano na osnovu procene konkretnog događaja i stvarnih namera deteta kao drugog učesnika drame. Ako uđete u dijalog s povređenim roditeljem, ne možete mu prosto reći: šta ako vas je ujelo! Ne možete mu ukazivati na ono što je on činio i što nije, a što je verovatno do tog ujeda i dovelo. Ne možete mu ni mudrovati da je svrha tog ujeda bila da ga pripremi da izađe na ovaj ili onaj put. Ne kažem da to nije istina, i da se ne radi o pravoj dijagnozi njegovog slučaja koju ste vi tačno prepoznali. Sve da tako i jeste, u pitanju je mudrost do koje on treba da dođe sâm. Do daljnjeg, vi imate pred sobom njega i njegov bol.

Teško je danas razgovarati o ljudima o njihovom bolu. Izgleda da je ljudima, baš zato što su previše podigli glavu, nepojmljivo da shvate i pomire se s događajima koji im nanose patnju. Stari ljudi bili su skromniji, trezveniji, dostojanstveniji u svom bolu. Nekada su odrasli zahvaljivali Bogu i u dobru i u zlu, dopuštajući mogućnost da nisu oni sami poslednja instanca koja treba da izrekne sud. Danas oni koje je snašlo zlo spremno sude i samome Bogu, iskazujući naročitu nevericu kada preračunaju šta su sve dobro učinili a kako im se vraća - i to u njihovim najosetljivijim odnosima, odnosima sa rođenom decom. Neću da kažem da se tu radi o stvaranju sopstvenih fantazija, o redefinisanju nebeske ljubavi i dovođenju pod znak pitanja može li dobro da nadjača zlo. Ne mislim da se ljudi u takvom stanju bave logičkim igrama. Imamo posla sa stvarnim osećajem povređenosti i izneverenosti, sa udarcem koji odrastao čovek prima ne samo od svog deteta lično već i od samog života.

Kažem, teško je razgovarati o tome danas, jer imamo i sami nekakav osećaj bedačenja i krivice u prisustvu ljudi koji doživljavaju veliki bol. Retko umemo i da saslušamo, već odmah hrlimo da rešavamo problem i nalazimo lek. Mislim da je najveći problem naše civilizacije u neadekvatnom pogledu na ujed, naročito onaj za dušu. Kao da niko ne dopušta mogućnost nekog drugačijeg reagovanja, da to ne bude obavezno neko jadikovanje, grmljavina i bacanje kletvi. Pokušajte nekom da govorite o ulozi i smislu koji ujed može da ima u njegovom životu: verovatno će vas gledati kao ludaka, licemera ili neko krajnje bezosećajno biće. Istina, od velike je pomoći ako zaista niste to. Mislim da ovde nije grešno pozvati se na Božje ime i pokušati da čoveku ukažemo na nebeske svrhe onoga što mu se događa. Ako ništa drugo, makar ćemo ga zapanjiti i dobiti šansu da nastavimo sa iznošenjem svoje utehe.

Ујед за душу (4)

U vreme roditelja u kojem su živeli i moji roditelji mogla se primetiti jedna jeziva samoidentifikacija, koja se ticala smene generacija. Naime, bila je to generacija koja je osećala sebe kao žrtvu sa obe strane: kako svojih roditelja tako i svoje dece. Dok su oni bili deca, nije se smelo s roditeljima postupati tako bahato kako je to postalo običaj kasnije. U nešto slobodnijem tumačenju, može se reći da su ih njihovi roditelji namučili, da bi kasnije, kada su odrasli, nastavila da ih muče rođena deca. Vreme se promenilo, to niko ne može da spori. Međutim, šta želi da kaže neko ko iznosi takvu primedbu o sebi? Na koji način on želi sebe da predstavi drugima? Kakav je ovaj svet u kojem on zajedno sa svojom decom živi? Deca mojih generacija bila su štedro obasipana takvim jadikovkama, i to je ostavilo izvesnog traga u našim dušama. Tek mali deo nas uspeo je da odraste sa nečim što bi se moglo nazvati dobrom savešću.

Mi, naravno, nemamo tu privilegiju da se možemo žaliti na postupke svoje dece – ne postoji ništa što oni čine nama a što mi, ovako ili onako, nismo radili svojim roditeljima. I vreme, tako, nastavlja da se menja. Mi smo roditelji koje je Gospod sačuvao, jednostavnom smenom generacija, one demonske naslade koju osećaju oni ljudi koji su u sebi izgradili identitet žrtve. Zaista, dubinski osećaj sebe kao ’ranitelja danas kao da je manje zastupljen nego što je bio pre. Međutim, odnos prema ujedu kada on dođe od strane sopstvenog deteta nije značajno drugačiji. Kontinuum unutrašnjeg zlog stava prema detinjstvu koji se okončava rezignacijom primetan je i danas. Nešto se čudno događa s čovekom koji prekorači prag zrelosti i krene da posmatra stvari s druge strane žice. Izgleda da pojam zrelosti u našoj civilizaciji još uvek nije podneo bitnija podešavanja. Kao da na tom pragu još uvek stoji totem koji razdvaja istinske ljude od ljudi drugog reda, hoću da kažem dece. Možda reči o ’’kučetu’’ danas izazivaju više smeha nego ranije: to je, nesumnjivo, plod uspele višedecenijske kampanje za prava deteta – jednostavno, kontrast je veći. Međutim, gorčina koju današnji roditelj oseća kada ga izneveri njegovo nezrelo dete i dalje je izrazito jaka. 

Ujed za dušu (3)

Bilo bi nam od pomoći ne da poreknemo svoju odgovornost koju imamo kao roditelji te dece, ili kao, jednostavno, stariji, već naprotiv: da malo brižljivije podesimo svoja gledišta o tome šta znači detinjstvo i kakav je smisao uloge odraslih u dodiru sa decom. Često je ta odgovornost u odraslima budila strah, koji je uticao da reaguju na decu kao da su to neka nedovršena, krajnje nesamostalna i za svaku svoju odgovornost u svemu nesposobna bića. Zato su se takvi zaista i ophodili prema svom detetu kao da je u pitanju kuče. Nisu propustili da uvide, popišu i do kraja apsolviraju svoje zasluge u tom odnosu. A ako se desilo da dete iz ma kakvog razloga okrene leđa, ne ispuni neko njihovo očekivanje ili ih na neki aktivniji način povredi, oni osećaju da nemaju kako drugačije da reaguju do rezignacijom.

Daleko od toga da je svako dete povredilo svog roditelja. Međutim, rezignacija onih roditelja kojima se to dogodilo nekako se nadovezuje na stav koji su oni imali prema svom detetu znatno pre nego što je došlo do takvog udesa. Mnogi se čak nađu u škripcu kada njihovo ’’kuče’’ ne napravi neki veći prestup. Njihova rezignacija tada ne nalazi teren na kojem će doći do izražaja, tako da oni čak i najmanja odstupanja detetovog ponašanja u odnosu na njihov željeni ideal tumače kao nekakva grickanja.  U njihovom roditeljskom sagledavanji ta unutrašnja komponenta različitim mehanizmima i posrednicima dolazi do dece. Ljudi šalju poruke ne samo rečima, već i naglašavanjem, mimikom, gestovima, celokupnim svojim manirom. ’Rani kuče da te ujede samo je jedna formulacija. Unutrašnji stav nije povezan sa jezikom i izjavama. Taj stav strašniji je od prave vladavine i kabadahijštine, jer on deluje na dušu deteta, razara njegovo samoosećanje, njegovu ljubav prema sebi i njegov identitet. Odrasli svašta rade u komunikaciji sa decom iz svojih odbrambenih, neurotičnih razloga. Neka nas Bog čuva.

Ujed za dušu (2)

’Raniti iz žrtve – to je svakako nešto preveliko! U prvom planu naglašavanja stoji jedan izraziti patos, kakav se ne sreće kada je o drugim odnosima u društvu reč. Takođe, apsurd je očigledan: ne čine li tako nešto i životinje, na osnovu svog nagona? Zar ne ’rani i kučka svoje kuče? Kakva je tek uloga prosečnog oca, čime li bi on mogao da se pohvali u ovoj do juče patrijarhalnoj sredini? Koji je njegov udeo u tom ’ranjenju? Ako i postoji, verujem da je umišljen, predimenzioniran i besmislen kao Tristrapedija. Ali ujed je ujed. On je činjenica. I sam po sebi, on je samo to – činjenica. Ne može biti važno to do čega je došlo, to što smo ujedeni. Važno je kako to zvuči u našem glasu i kakvu poruku šaljemo unaokolo. Važno je šta mi radimo s tim. Jesmo li žrtve okolnosti? Šta za nas znače činjenična stanja, na šta ona ukazuju? Da li su činjenice za nas korektivni faktor, pobuda na samopreispitivanje i otrežnjenje? Ili je to, naprotiv, dokaz više da ništa u životu ne zavisi od nas?

Kad god čovek nešto namerno kaže, pa bilo to i nešto o samom sebi, iza toga se, na neki način, krije šta on misli o nekom drugom. Kada se obraća deci, ili kad nekom drugom govori o njima, u tom obraćanju krije se njegov stav, koji govori, između redova toga što izjavljuje, i o kvalitetu odnosa koji on sa decom ima. Tek kada je taj stav ljudski spontan, kad ne sadrži nikakvo ocenjivanje, nikakvo prikriveno samohvalisanje ili jadikovanje o samom sebi u tom odnosu, moglo bi se reći da on ima nekog višeg smisla. Nevolje u odnosima sa detetom počinju jednim nesvesno potcenjivačkim, nemilosrdnim mišljenjem o detetu, koje se opravdava potiskivanjem i skrivanjem izvesnih pitanja koja bi čovek morao da postavi sebi. To važi za sve što ljudi rade kada hoće da menjaju nekog drugog, pa makar taj neko bio i njihovo dete. 

Ujed za dušu (1)

U redu. Čitavog života ste strepili od tog trenutka, i on se na kraju desio. Ujede vas, ono koga ste ’ranili. Nema više strahovanja. Taj ishod više nije nekakva katastrofa na koju čekate da se dogodi, nema više varljive nade hoće li vas možda taj usud zaobići, ili ipak, po svoj prilici, neće. Nije vas zaobišao. Dobrodošli u svet ujedenih ’ranitelja. Najgore je prošlo. Ono čega ste se plašili jednom vas je i snašlo. Od sada više nema gorke neizvesnosti, tog zluradog podsećanja i upozorenja vekova koje vam je godinama stojalo nad glavom. Sada ste i vi karika u lancu nosilaca i prenosilaca tog iskustva. Sada je to, što se vas tiče, činjenično stanje.

Za moto ovog poglavlja tražio sam nešto odgovarajuće, dovoljno patetično, u isto vreme mračno i kao sunce tačno. Opet se setih Bore Đorđevića i reči kojima je on naslovio jedan od svojih albuma: ’’Ujed za dušu’’. Ovde je Bora mislio na ujede odraslih, verolomnih – ima li patetičnijeg domaćeg pevača od njega kada je u pitanju ljubav? Ali ja mirne duše preuzimam i prevodim ovu njegovu sintagmu na odnose odraslih sa decom. Zar nisu ujedi od strane rođene dece još izrazitiji? Nisu li oni dublji, i još više ’’za dušu’’, od onih iz partnerske veze? Mnogi od mladih Vertera današnjice neće se složiti sa mnom, međutim ja ovde govorim o nečem drugom. Veći ujed može značiti i da je parada rezignacije raskošnija i njena fasada nakićenija, ili pak da je situacija realno tragičnija. Odrasli su heroji i žrtve ovoga sveta, naročito kada sami naglase koliko su samopregorno ’ranili svoje ’’kuče’’. Oni su, rekli bismo, odraz nezdravog društva i sindrom negativne misli. Ali možda to u datom slučaju i nije toliko važno. Jer oni su uvek, u isto vreme, i realna ljudska bića, duše kojima je dragoceno da ih neko sasluša, kojima je potrebno saosećanje. Ne možete ih tek tako zaobići.

Zašto kuče arlauče (21)

Da biste razmišljali kauzalno, potrebno je da imate jednu liniju na kojoj može da vam se obeleži šta je bilo pre, a šta dolazi posle. Međutim, vreme je relativno, a kauzalnost je samo jedan mogući, određeni, subjektivni način na koji čovek posmatra stvari. Nema nikakvog razloga da se neki poremećaj ne posmatra uzročno i da se traži otkuda je nastao, čemu je on posledica. Ali ništa više nema ni razloga da se tumači baš tako. Nije pitanje da li je to ispravno ili nije ispravno. Više je reč o tome da li je to u nekom pojedinačnom slučaju prikladno ili nije. Kauzalitet u tumačenju je, u najboljem slučaju, praktičan u svakodnevnom životu, kao pomoćni način mišljenja, ali može opasno da nas ograniči kada hoćemo da pronađemo smislene odnose, kontekste i veze.

Tako je i kada razmišljamo o poremećajima. Oni su uslovljeni iz dva smera: kako iz prošlosti, tako i iz budućnosti. Uklanjanjem simptoma nećete sprečiti da se poremećaj opet odnekud pojavi. Šta god da je u pitanju, ujed, arlaukanje, padavica, trzavica i zacenjivanje, ili pak sipnja, zaujedanje, crveni vetar, groznica, klinovi, kraste, ruse, osipanje, bobanje, zakidanje, uricanje, vatra, bube u glavi, modra žila ili mrkosvest, moramo da razmišljamo i o nameri, odnosno smislu neke takve pojave. Ne pada mi napamet da sporim da postoje materijalni procesi koje je medicina, bilo narodna ili savremena, istražila i opisala, ali da je uvek i samo to uzrok pojave poremećaja, da oni imaju samo uzroke a ne i uvek neko sadržajno značenje, u to me do danas niko nije mogao ubediti. Svaki simptom se, bez izuzetka, može protumačiti, ali simptom je samo simptom. Nazivajmo ga pravim imenom i imajmo na umu šta to znači, i sve će biti u redu.

Zašto kuče arlauče (20)

Bolesti kod čoveka, uključujući i poremećaje njegovog ponašanja, znače napuštanje sklada, dovođenje u pitanje nekog do tad uravnoteženog reda. Poremećaj harmonije događa se u glavi, u ravni informacije, dok se u ponašanju ili u telu samo pokazuje. Naše telo, koje se katkad fino ponaša ali se nekad i kerebeči i čepi, predstavlja, na svu sreću, samo ravan ispoljavanja i ostvarivanja svesti - a time i svih promena koje se u svesti slučavaju. U ljudskom ponašanju poremećaji imaju jednako duboke korene kao i bolest i smrt, i ne mogu se ukloniti sa ovog sveta uz pomoć nekoliko funkcionalnih marifetluka. Čovek se, naravno, može štititi time što će i bolest i smrt svesti na obične funkcije, kako bi i dalje mogao da veruje u svoju svemoć i veličinu. Zato mu se i rađaju deca koja arlauču.

Poremećaji su ono ispod površine, to je gubitak unutrašnje ravnoteže, a vrh ledenog brega je ono što se u medicini naziva simptom. Simptom postoji da bi signalizovao i dao informaciju da nešto ne valja. Nezgodan kakav jeste, on svojom pojavom remeti svakodnevni tok vašeg života i prisiljava vas da obratite pažnju na njega. Ko to shvati, on će promeniti i osnovni stav prema poremećajima i boleštinama svake vrste. On više neće posmatrati simptom kao svog najvećeg neprijatelja i problem protiv koga treba da se izbori i da ga ukloni, već kao nešto što treba da mu pomogne da pronađe šta tu nedostaje i da tim putem istinski prevaziđe poremećaj zdravlja. Mi ne treba da se borimo protiv poremećaja, već da ih iskoristimo. Čovek ne postaje poremećen, ni u detinjstvu ni kasnije; čovek to jeste. On je pogubljen, bolestan, smrtan, jer mu nedostaje integritet. Svako ljudsko biće nalazi se u stanju nepotpunosti, podložnosti oboljenjima, raznim vrstama nenormalnosti, ranjivosti i pogibije. Bolest uvek pali lampu tamo gde je čovek nemoćno i malo stvorenje, i to posebno kada veruje da je savršenstvom svoje moći počeo da menja svet.

Bitno je kako smo navikli da razmišljamo. Izgleda da je za ljude postalo samo po sebi razumljivo da sve što vide tumače kauzalno, i da mogu da isfantaziraju kako postoje dalekosežni lanci uzroka i posledica u kojima je veza između nekog uzroka i neke posledice takva kakvom je oni vide i nikakva drugačija. Kauzalitet u razmišljanju deluje tako sablažnjivo da većina ljudi misli da jedino na takav način može nešto uopšte i da se zna. Ne samo da im sve postaje jasno kada je reč o međusobnim vezama i odnosima, već oni na taj način veruju da mogu, kao ljudi, u sve da se umešaju, svuda da intervenišu i uvek preokrenu stvari u pravcu koji im najviše odgovara. Međutim, uzročnost ni izdaleka nije tako prosta i neproblematična kako se to pri površnom posmatranju čini. Čovekova želja da uzročno objasni ceo svet izazvala je mnoge pometnje i rasprave u istoriji ljudskog saznanja, počev od dileme da li je pravi uzrok svih uzroka u ciljnom uzroku, zaključno sa nedoumicom zašto kuče arlauče. Posmatrali kauzalno ili finalno, uvek ćete biti za nešto uskraćeni, stoga što postojanje svih materijalnih i energetskih uzroka još uvek nije uslov da nešto postoji, kao što ni namera, to jest cilj, nikada nije dovoljan da se nešto pojavi.

Zašto kuče arlauče (19)

Kad se dete zacenjivalo, metali su ga na čandije, ili bi mu pljunuli u usta, ili mu nad glavom rastavljali sastavljene poskurnice, ili ga zahranjivali mrvicama s groblja, ili ga udarali za vrat majčinim opankom ili papučom s desne noge, ili bi se nastrugalo malo sa surudžiske kamdžije pa se time dete zapajalo i kupalo. Kad je dete dobijalo trzavicu ili ’’detinju’’, onda su metali u kolevku pored deteta sablju krvopiju koja je ljudske glave odsecala. Ili bi čovek koji je ubijao ljude zavrtao svrdlom više deteta, a dete nameštali tako da mu ono što svrdao izbaca pada na prsa. Ili su pokrivali dete košuljom od žene puštenice, prekrivao ga naćvama onaj ko to nikad video nije, davali mu da pije vode kroz zečji grkljan. Više glave detinje raskivali su motovilo i oklagiju, metali dete na džam, pa ga kroz njega gledao onaj koji trzavice nikad nije video, pokrivali ga još neopranom venčanom košuljom, metali mu pod glavu nož dimiskiju i kopitu od kakvog divljeg brava. Da se dete očuva od padavice, prvi put kad se desi, zahranjivali su ga srcem od gavrana i morune. Od epilepsije, koja se u narodnoj medicini nazivala ’’gorska’’, iznosili su dete na mesto gde se razbolelo, pa mu prostirali bez jastuka i polagali ga, a na njega metali korito i na njemu razbijali pa prostirali svud unaokolo kučine i palili, merili aršinom od deteta koliko hoće i kopali rupu, pa onda glavicu belog luka gurali pratljačom od deteta do rupe i zakopavali je. Onda su sve detinje stvari uvijali i prebacivali preko kuće pa zakopavali. Onda su dete unosili u sobu i mati je gola prelazila preko njega.

Ako bi poodraslo dete arlaukalo, ne zna se šta bi radili. Tako nešto nije se događalo nikad.

Koji god proces da je funkcionalan, on nikada nema smisla sam po sebi. Smisao neke pojave proizilazi tek iz tumačenja, koje nam omogućava da dopremo do nekog bilo kakvog njegovog značenja. Kada bi ljudi prestali da tumače zbivanja u svetu oko sebe i u odvijanju svoje vlastite sudbine, život bi im postao beznačajan. Da biste nešto mogli da tumačite, treba vam neki referentni okvir širi od ravni na kojoj se ispoljava to što tumačite. Sve vidljivo, sve konkretno i funkcionalno, pa makar govorili o arlaukanju i ujedanju – sve je izraz samo neke ideje, a time i posrednik ka nevidljivim svetovima. Ako govorimo o bolesti, kao što medicina govori, moramo da posmatramo temu lečenja na način koji traži tumačenje. Naučne okvire, bilo da se radi o mađijama ili medicini, ostavite po strani. Oni se ograničavaju na funkcionalnu ravan, i sa njima teško da ćete steći uvid u značenje i smisao. 

Zašto kuče arlauče (18)

Od groznice se savijala i svezivala zovka s travom, ispod koje se dete provuče. Malu decu kadili su od groznice vučjom dlakom. No posle, kad poraste, vikali su na toga čoveka i psi lajali kao na vuka. Od crvenog vetra metali su nož i ašov na vatru, a u jedan čanak se sipalo malo vina a u vino i malo rakije. Kad bi se ašov ugrejao, posipalo se vinom i bajalo. Kad bi dete dobilo kraste, mati bi zvala udovu ženu pa su uzimale paklene (kolomaza) u kakvu zdelicu, nosile na vrelo koje ne presušuje i udovica zahvatala pregršću tri put po devet puta vode i metala u zdelicu. Onda bi to dobro razmutile pa tim mazale dete u zoru. Kad se dete podimalo (ojedalo), onda su zaujedeno mesto mazale maslom koje je na svetog Ivana pre sunca zameteno i zasipali dobro osušenom metvicom. Mesto ovoga masla uzimali su i crvotočinu, a negde posipali i sipčevinom i prašinom iza vrata. Kad je dete bolela guša, valjalo je da se napije vode kroz grkljan od guske, što je na Božić zaklana. Kada je dete imalo zasip (sipnju), to jest, kada mu je vrilo u grudima, onda se uzimalo vina i u njemu gasile sveće tri, pet ili devet i to na Duhove, pa se to vino začeprkavalo u koji bilo grob, pa je posle 24 časa kršteni kum tim vinom zapajao dete iz svoje desne cipele, a preko bunara.

Kad bi dete dobilo boginje, ničim ga nisu lečili nego su ga samo utopljavali. Tako isto ničim nisu lečili decu ni od magarećeg kašlja. Jer po narodnom verovanju svaki čovek mora preležati veliki ili magareći kašalj. Tri babe: baba Magda, baba Stanija i baba Smilja, sve tri su davale stonogu protiv ’’magarinjica’’. Prva je davala u mutnoj vodi, druga pečenu, a treća – u mokraći.

Zašto kuče arlauče (17)

Ako se sumnjalo da je dete zakinuto od zle duše, činile su mu ’’sastavu’’. Uzimale su malo čađi od sulundara okrenuta istoku, božićnjega kvasca i mrva iz naćava sa tri ćošeta, pa to sve metali u jednu kašiku i u nju nasipali malo taze vode pa iz te kašike trli dete po očima i davali mu od toga da pije. Ili su sastavljali travu kantarijum, johovu resu i paučine iz nužnika, pa na tome kadili dete sedam večeri u prvi akšam. Ili su urezivali krajčicu: polagali dete potrbušice na zemlju i širili mu ruke i noge, pa mu nasipali po malo brašna neprosejana više glave i ukraj ruku i nogu. Onda mu koncem iz pometnih nita merili od glave do pete desne noge, onda s desne ruke na levu nogu i s desne noge na levu ruku. Onda trgali taj konac više deteta počev od glave pa ga smetali metlom, isecali na cepalu i bacali u vatru. Tako su činili tri put. Ako konac nije dostizao, dete je bilo zakinuto. Kada bi detetu otekle mošnice, govorilo se ’’ima klinove’’. To je došlo otuda što mu je majka, dok je bila trudna, kupila u kecelju klinove i pošivala ih na vatru. Od detinjih klinova nosili su dete pod kakav drenak i tu strmoglavce merili dokle je dete dohvatilo nogama, pa ga je onda druga žena nosila kući ne okrećući se. A ova što je ostala vrtela je na dreniku tri rupe onde dokle su dohvatile noge detinje i u jednu metala od cepala načinjen klin, u drugu klinac od streje a u treću sipala vode.

Kad se malo dete bobalo, znači da mu je mati za vreme nošenja vikala na orla ua, ua! Onda je trebalo da se nabavi perce od orla te da se na njemu dete nakadi, pa će proći. Stavljali su dete još malo, koje ospice nije bolovalo, u kakav sanduk pa ga zatvarali u njega, a u kapak bockali iglom. To bi ponovili nekoliko puta pa bi onda dete izvadili iz sanduka. Kad bi se dete osulo, posipali ga crvotočinom ili pepelom od suknene spaljene krpe. Kad bi dete dobilo ospe po telu, govorilo se da je ’’nagazilo sugreb’’. Onda ga je majka trljala svojom venčanom haljinom i haljinu onda ostavljala na čandiju. Kad je koje dete imalo rusu (fircig), valjalo je majka da ga odnese pre sunca pod zovu i da se pomokri: i gde voda stane, odande da namaže dete svud po koži gde ima ruse.

Zašto kuče arlauče (16)

Da pređemo na pedijatriju. Najobičnija bolest od babica bila je nesvest i glavobolja, a neki put bi i dete i porodilja čisto štuknuli u pamet. Da bi se dete sačuvalo, ubadalo se britvom po nosu i kupalo u vodi u kojoj je kuvano žuto pletivo. Kad bi dete imalo modru žilu preko čela, to je bio znak da ga je veštica prostrelila. Tada je valjalo s konopca crkvenog zvona s gornje strane odseći malo i time dete dobro istrti. Kad bi dete mnogo plakalo, kadili su ga goveđom balegom nađenom na trnu, stirali mu u kolevku travu komoljiku i njome mu noge dobro oblagali. Još su mu davali onoga gara iz mumakaza pomešanog sa zejtinom da pije. Ili su prštali vodom iz usta kroz ruke u baglamu kakvih vrata, pa tom mokrom rukom umivali dete i utirali rukavom naizvrat.

Kada dete nije spavalo, kada se neprestano naprezalo, onda se govorilo da ima puno dlaka u sebi, da je zlobiljavo. Ovo je dolazilo otuda što se majka, dok je bila s njim bremena, ritala nogama na pse, mačke i svinje. Protiv toga valjalo je da mati proseje pepeo s rukama okrenutim natraške pa taj pepeo po tri put da metne na četiri mesta u koritu, onda na naspe vodu i okupa dete. Ako je dete spavalo pored matere, dobijalo je bube u glavi, od toga što mu majka duva u usta posle groznice. Onda je dete imalo jaku vatru, žutelo, bledelo, tanjile su mu se uši, nije imalo sluzi u nosu i jednako je plakalo, ’’nije uvodilo jezik u glavu’’. Ona koja je znala da vrača od ovoga uzimala je devet crva od buba švaba, mešala ih s mašću i onako žive metala na detinju glavu. Bube su se razmilivale po glavi, a ona ih vraćala retkim češljem i govorila bajalicu. Ako je dete doista patilo od buba, one bube na njegovoj glavi bi pocrkale. Onda su se one pekle i tucale pa se to davalo detetu u vodi da pije. Ili se uzimao crv goljac, što živi u kučini, pa se detetu metao da mu prođe kroz nos u usta, da prokine, i onda će detetu biti bolje.

Zašto kuče arlauče (15)

Čim bi se dete rodilo, provlačili bi ga kroz verige, nabrdila ili dršku od bakrača, da bi se sačuvalo od babica: zlih bića koje hoće da umore dete i porodilju. Postelju porodiljinu i detinju opasivali su konopcem da činjenice, veštice i zle oči ne bi detetu naudile, sa strane su metali niti, da smetu svako zlo koje bi htelo da priđe detetu, dok bi ispod majčinih nogu stavljali korito i ciganske grebene. Od porođaja pa za četrdeset dana nije valjalo da porodilje noću izlaze napolje, da ih ne alošu noćnice. Malu decu su zalažnjivali onom sukrvicom iz nosa mladoga, muškoga, vranog ždrebeta bez belege od kobile prvoždrepkinje – od raznih rednjičina. Ako bi se dete tokom kupanja pomokrilo, majka bi ga zapajala tom mokraćom, radi zdravlja. Da bi nestalo onog polepa na detinjoj glavi, neke majke bi pomazale detinju glavu mašću pa davale mačkama da je oližu. Da bi dete raslo, metali su u vreo zejtin laden (šta to znači, ne znam) i ćifuriju (nešto kao nišador), i to sipali u vodu u kojoj se dete kupalo. Negde su gnječili i mesili detinju glavu, da bude lepša. Negde su dete posle kupanja dizali iz korita na prstu, koji su mu zavukli u usta, i cucukali mu kao ono konju da skoči, da bi raslo. A kad bi se dete ojelo, posipali bi to mesto crvotočinom i kafom.

Malu decu nisu po mraku nikud nosili, da ne ograjišu. Da bi dete bilo oštro kao vuk, ušivali su mu u pojas komadić od oka ili srca vučjega, a da bi slatko jelo, kao vuk, provlačili su ga kroz vučji zev (kožu obrezanu oko vučjih usta). Nisu mu davali da pije vode u mraku, da ne bi popilo mrak. Kod malog deteta niko nije smeo da izgovori reč ’’žaba’’, jer će ga boleti uši. Isto tako pred malim detetom nije valjalo pominjati đavola, ni miša. A kad se malo dete prvi put nasmeje, valjalo je svi ukućani da ga popljuju. Naši preci imali su brižljivo razvijene tehnike odbijanja. Ako je dete bilo mudrije, sisa se posipala biberom, da ga pali. Mazali su sisu katranom ili crvenom bojom, da se dete poplaši i zgadi. Majke su metale u nedra nešto oštro kao četku i pri tom vikale: Ne! Meca! Tita! Ili bi u Mladu nedelju majka uzimala dete na krilo i davala mu sisu, prinevši uz sebe kraljaču. Kad bi dete počelo sisati, ona bi prigrabila kraljaču i njom ga kvrcala u glavu, govoreći: Ljoke! U ekstremnim slučajevima uzimali su sarisabor (jedno veoma gorko telo), potapali ga u jednu šoljicu koja bi se metala u nužnik, pa bi majka onim rastvorom mazala sisu pre nego što je ponudi.

Zašto kuče arlauče (14)

Svega nekoliko generacija pre nas znalo se da trudna žena ne sme jesti: zečevine, da joj dete ne bi spavalo s otvorenim očima, ribe, jer bi joj dete bilo gladno kao riba, bubrege i krompire, da se ne bi rodilo dete kilavo, od mozga: balavo, i od repe: škrofulozno, zatim lukac koji je ronac nagrizao, jer bi dete bilo podgrizeno i po njemu bi iskakali klobuci iz kojih izlazi žuta voda, ovčju glavu, jer bi joj dete bilo slinavo, jagnjećeg mesa pre Spasova dne, jer bi dete hvatala goropad, hleba od žita s kočevine, jer bi po detetu izlazio požar, prihvaćene hlebove, jer će se detetu jezik prihvatiti za nepce, tunje, jer bi dete bilo lako kao tuna, da ne sme jesti u razboju, jer bi joj dete dobilo sklopnice, da ne sme jesti na varićak (to jest na bučuku ili šiniku), jer bi joj dete imalo veliku glavu, i da ne sme piti vode iz vrela ili bunara koji presušuje, jer će dete biti velika fukara. U našem narodu vodilo se računa i o prenatalnoj psihologiji. Budućim majkama nije se dozvoljavalo da gledaju u mrtvaca, jer se smatralo da će im dete dobiti žuticu, niti u krv kad se šta kolje, jer bi joj dete hrčalo, kad biju zmiju, da joj dete ne plazi jezik, u mečku, jer će joj dete biti čupavo i tromo, u tocilo kad se okreće, jer će dete da joj se ojeda, u čvrk, da dete ne bude razroko, i nisu smele gledati daleko, jer bi im otišlo mleko.

Trudnice, isto tako, nisu smele da preskaču konopac, jer bi mogle roditi dete mutavo, da preskaču preko prepone ili rude, jer bi im se dete protezalo, da prelaze preko raskrsnice, da ne nagaze zlo, da ulaze preko procepa u kola, jer bi rađale debelovratu decu, da tkaju, jer će im u deteta biti dugačka glava, da boje pređu, jer bi im dete bilo žuto, da rade na Deveti utornik ili na Petozarne mučenike, da im dete ne bi dobilo padavicu, a kad mese hleb nije valjalo da podgviruju pod crepulju jer bi dete bilo vrljokasto. Da se lakše porode, trudnicama su davali da piju vode iz muževljevog opanka ili desne cipele, da piju vode sa srcem iz zaovljike, a negde su im pljuvali u usta, davali im u kafi sedam zrna rogate raži, zavijali ih u marame i drmusali.

Zašto kuče arlauče (13)

Moderna medicina u našem narodu ne postoji ne znam koliko dugo. Bilo bi neuputno govoriti o lečenju samo sa stanovišta moderne medicine, tim pre što se njeni principi menjaju mal’ te ne od jednog do drugog simpozijuma. Niko ne može da kaže da je upućen u potrebna znanja, niti da mu je kultura zdravlja dovoljno razvijena da bi izašao na kraj sa svim zahtevima brige o sebi i svojoj deci. Što se toga tiče, u rukama smo lekara i politike aktuelnog zdravstva. U vreme kada je nastao gnomski izraz ’Rani kuče da te ujede, lekara nije bilo ni na vidiku. Ako smo mi danas prepušteni lekarima, naši preci su, izuzmemo li kaluđersku aristokratiju, bili prepušteni sami sebi. Kako se onda znalo ko je muško a ko žensko, očevi su se bavili poljoprivredom, stočarstvom i lovom, a briga o deci, uključujući i onu zdravstvenu, spadala je u nadležnost žena. Mlade žene padale su od poslova, a njihovo iskustvo, veština i mudrost svagda su stajali pod znakom pitanja. Zato su u kriznim situacijama, kao što su to one kada treba lečiti, ključnu ulogu preuzimale babe.

Ne može se reći da su babe bile baš isto što i današnji lekari, kao što ni tradicionalna medicina nije isto ono što danas dobijamo u Domu zdravlja. One su malo lečile a malo i vračale. Granica između te dve prakse nije bila mnogo oštro podvučena, ako je uopšte bila i podvučena. Smatralo se da zdravlje zavisi od natprirodnih sila bar onoliko koliko zavisi i od prirodnih. Uostalom, vračati je na slovenskom značilo doslovno isto što i lečiti. Mi nismo poput indijanskih plemena imali vračeve, ali naše babe su umele da vračaju, a u okviru tog svog umeća – i da leče. Njihovo umeće ticalo se preventivnog uticaja koliko i kurativnog, a briga o zdravlju čoveka, odnosno deteta, počinjala je od trenutka njegovog začeća. Imajući to u vidu, prenatalna medicina bila je, može se čak reći, razvijenija nego što je danas. Znanje o tome šta se valja a šta se ne valja bilo je rašireno do razmera koje daleko prevazilaze opštu zdravstvenu kulturu današnjih ljudi. Slede primeri koji to dokazuju...

Zašto kuče arlauče (12)

U praksi, pravno područje ispada komplikovanije nego što bi se moglo objasniti prostim uzročno-posledičnim otkrićima. Između prava deteta i onih drugih prava, prava porodice i roditelja u odnosu na državu, koja Konvencija u svojoj preambuli ne želi da negira već da podrži, ne može se tako lako raspraviti. Još jednom da kažem, ne može se znati ko je prvi počeo. Možemo samo razmišljati o tome ko će prvi da prestane. Ali onom roditelju koji bude odlučio da više ne bije već samo da ’rani, i koji se bude svom težinom oslonio na socijalno učenje i nadu da će ’’kuče’’ na njegovom dobrom primeru naučiti šta treba, ne možemo dati garantni list da neće biti ujeden. Naročito mu ne možemo obećati da će njegovo dete prestati da arlauče.

Možemo mu samo dati savet da pokuša malo ozbiljnije da shvati život svog deteta, a samim tim i svoju ulogu u njemu. Detinjstvo nije od značaja samo zato što u njemu počinju da se prepoznaju svakakvi nagoni nastali nasleđem ili uticajem spolja, naročito ne samo zato što tokom detinjstva ja kao roditelj utičem na svoje dete, zato što ga ’ranim, već i zato što pred dušu deteta izlaze kojekakve slike, snovi i fantazije koje pripremaju njegovu buduću sudbinu. One mogu biti ohrabrujuće, a mogu biti i zastrašujuće. Mi možemo da pravimo računice u pogledu toga kako smo i koliko uticali na dete, šta smo videli da ono preživljava i jesmo li to dobro razumeli ili nismo. Međutim, sva njegova predosećanja, sve šanse i sve slutnje koje u njemu idu unazad i daleko prevazilaze opseg njegovog iskustva, sežući u život predaka - to su jednačine sa toliko nepoznatih da mislim da bi od njihovog rešavanja digao ruke i Georg Kantor. Tim pre ih dižem i ja. Prirodno biće deteta možda, ali njegovo duhovno biće? - mi nismo merodavni u njegovom procenjivanju.

Druga je stvar ako mislimo da sve u životu ima svoje prirodne i jasne uzroke. Onda treba da raspravimo sami sa sobom. To što smo mi neraspoloženi prema nevidljivim i samovoljnim silama sudbine nije krivica našeg deteta. Koje god filmove mi u svojoj glavi puštali, život se sastoji i od onih faktora koji su, eto, slučajni. Ništa nije slučajno, tu ste u pravu, ali faktori koje pominjem potiču iz takvih dubina nesvesne duše da se mi u njihovu uzročnost ne možemo mešati – šta god tu odgovaralo ili ne odgovaralo našim razumnim očekivanjima. Takve stvari nas uznemiravaju i brinu, izmiču našim brižnim proračunima, obeshrabruju naše roditeljske namere i podevaju naša negativna osećanja – zato ih i ne volimo, kao što čovek ne voli poplave i zemljotres. Desi se jedna takva stvar i od naših odnosa sa decom napravi Kosovo. Slažem se, slučajnosti u životima naše dece i nas jesu nerazumne, glupe i zaslužuju svaku pogrdu. Ali ne možemo se ponašati kao da one ne postoje. Ne možemo ih tumačiti kao zlu nameru deteta. Šta onda da radimo, kad nismo uspeli da sprečimo? Nema druge. Ima da lečimo.

Zašto kuče arlauče (11)

Ko hoće da priča o pravima deteta i pravima roditelja istovremeno, pogodiće pravo u srž protivrečnosti svih mogućih priča o pravima. Ta protivrečnost omogućava da se i s jedne i s druge strane prava zloupotrebe kao motke. O tome kakav je nečiji položaj, dokle se on dobacuje i po čemu je važan možemo da razmišljamo tek ako nam je jasno kako se njegova prava tiču položaja drugih ljudskih bića. Ako pretpostavite da je i dete ljudsko biće, badava ste razumeli savremenog roditelja ako ne razumete savremeno dete. Jednako važi i obrnuto: ne verujte dušebrižnicima koji ginu da zaštite decu našeg vremena, a prema odraslima su nemilosrdni. Ljudska prava su relativna stvar: prava jednog uvek se nameštaju prema pravima drugog. Ako gledate samo na prava jednog, bez obzira na druge ljude oko njega, bolje ćutite. Čovek je mnogo osetljiv na pitanja vlasti. Danas se više ne govori kao pre: da roditelj u domu ima ’’vlast nad decom’’, kao što se ne govori ni da društvo, to jest država, ima ’’vlast nad građaninom’’. Prava vam nisu ništa drugo do priča o tome kako se ljudsko biće snalazi u odnosu sa vlastima, koliko mu se pred državnim organima, društvom ili u porodici, omogućava, priznaje i garantuje da može da bude ljudsko biće. Kao što roditelj može da potera dete, tako i njega može država. Ukoliko on detetu lomi koske, onda država interveniše, meša se u domen njegovih roditeljskih prava i objašnjava mu da je u sprovođenju tih prava preterao i da ne može da radi šta hoće. Država posle piše izveštaje koje šalje Komitetu Ujedinjenih nacija za prava deteta, zato što je ratifikovala Konvenciju. Država neće da oduzme roditelju njegova prava. Ona hoće da zaštiti dete od bezakonja, a u mnogim slučajevima i da mu spasi živu glavu.

Ono što je nevolja sa pravima potiče otuda što ljudi, s jedne strane, potražuju svoja prava od vlasti, a s druge strane, vlast treba da im ta prava organizuje. Čovek stalno hoće i da se pokorava i da se u isto vreme izbavlja, a to ne ide jedno s drugim. Ako ćeš da se pokoravaš, ništa od izbavljenja. To je tragedija politike, ali ne samo politike nego i života koji se organizuje u porodicama i društvu. Vi možete da se ne bavite politikom, ali ne može da vas se ne tiče život u sredini oko vas. Ako postaje aktuelna priča o nasilju nad decom, kao u naše vreme, društvo će da potera odrasle. Ako ta priča utihne i ponovo bude gurnuta pod tepih, društvo će se okrenuti protiv prava i sloboda nevaspitane omladine. Zato je politika ljudskih prava uvek bila politika drame. Ne treba da dozvolimo da nas uvuku u ideološki sukob i da se svađamo kada branimo, zastupamo i zahtevamo svoja prava. Nisu nam potrebna naša roditeljska prava koja će biti iznad prava naše dece, kao što ni mi kao deca ne treba da insistiramo na svojim pravima tumačeći ih na način koji bi nas lišio podrške svoje porodice. Niko ne može da utvrdi redosled prava, šta god navodio kao argument i kakve god mu pretpostavke padale na pamet. Sva prava su međusobno vezana u svojoj važnosti kao i u svojoj zakonitosti, sve dok proističu iz jednog jedinog prevashodnog uslova, a to je odbrana lepote ljudskog bića. 

Tako je u teoriji. 

Zašto kuče arlauče (10)

Saznao sam da neki drugi roditelji, koji, poput mene, ne bi digli ruku na dete, takođe rade nešto bezveze. Taj izoštreni ’’senzibilitet’’, koji je u meni palio signalnu lampu čak i kad povisim glas na dete, može da služi kao odličan izgovor, a ideologija nenasilja, na koju sam bio ponosan, da bude paravan kojim se pokriva neodgovornost odraslih osoba, roditelja posebno. Radi se o njihovoj odgovornosti da kao zreli ljudi postave granice, da zauzmu i posvedoče stav, da se umešaju i reše situaciju. Tako smo u ordinacijama psihijatara i psiholoških savetnika, vremenom, pored inkriminisanih roditelja nasilnika, dobili i one druge roditelje, patološki nesposobne da probiju neke blokade i da svojoj deci kažu bilo šta što je direktivno. Pokazalo se da njihova deca nisu mnogo manje uskraćena za srećno detinjstvo od one dece koja dobijaju batine.

Osim toga, šta su to batine? Je li to samo fizičko zlostavljanje u smislu premlaćivanja, ili je to i šamar, udarac po dupetu, ćuška, gurka i povišen ton? Zakon je izmišljen da bi zaštitio decu kojima roditelj lomi koske, i to uopšte nije tako retka pojava kao što se do skora, dok je društvo svojim predrasudama, tabuima i ostalim smetnjama vidljivosti negiralo takve pojave, mislilo da jeste. O tome treba pričati na sva usta i udarati u zvona. Ali ako se zakon protiv nasilja nad decom bude oteo kontroli, kao što se može slobodno prepostaviti da hoće, te ako roditeljima zbog takvih pojedinačnih slučajeva budemo vezali ruke, zalepili usta i povukli crtu preko koje se ne sme preći, iskušenje će doći iz suprotnog pravca. Sa prljavom vodom izbacićemo i kuče.

Zašto kuče arlauče (9)

Mnogi roditelj nije mogao da shvati zbog čega bi trebalo da stane on, a ne njegovo dete. Ima onih koji su to pitanje prelamali preko kolena i uvek dobro izdevetali decu, prisiljavajući njih da stanu prvi. Jači uvek tlači. Onima koji ne razumeju zbog čega bi oni, kao odrasli, trebalo da budu odgovorni za svoje ponašanje pre nego što bi se to isto moglo tražiti od dece, pripremljen je u savremenom društvu odgovor u vidu zakona. Razumeo, ne razumeo, ne možeš tek tako da biješ. Nije arlaukanje isto što i bivenje. Bivenje je gola sila, i primitivizam, i kriminal, i patologija. Svuda gde ima zakona, sili se suprotstavlja sila. U naše vreme i ovoj sili, sili bivenja, dolazi kraj. Pre nego što svi roditelji na svetu budu prosvetljeni, onima nasilnima društvo će pokazati zube. Probleme društva rešavaćemo kasnije.

Da je sve tako jednostavno, mogli bismo ovde polako da završavamo. Međutim, problemi društva ne mogu se ostaviti za kasnije. Oni se ogledaju i na ovom pitanju, i time izvrću naopako odgovore koje mislimo da smo našli. Tačno je da je roditelj stariji od deteta. Ali i društvo je na neki način starije od roditelja, u smislu da je svaki roditelj delom nastao iz društva u kojem živi. Društvo takođe pravi greške, nasilje mu nije strano i ume opasno da naudi čoveku, pa i detetu. Priznajem, ja sam doktor dečjih prava, godinama se paštim da razumem šta ta prava znače i kako možemo objasniti ljudima da ne treba da se plaše, i nije mi ni najmanje simpatično jadikovanje savremenih konzervativaca koji se tobož zalažu za odbranu prava roditelja i prava porodica od nasilja dece. Nije mi simpatično, jer oni to čine braneći pravo odraslog da bije, ne retko se pozivajući, pri tom, i na Božje zakone. Ali vremenom sam otkrio da postoji i druga strana medalje. 

Zašto kuče arlauče (8)

Zašto, međutim, roditelj bije dete? Zašto dete arlauče? Na ova dva pitanja imam dva odgovora. Jedan je naizgled prost. Ovaj ga bije jer ono arlauče. Ono, pak, arlauče zato što ga ovaj bije. Znaš ti, Boro, dobro zašto gazda bije kuče i zašto kuče arlauče. I jedan i drugi to rade zato što to pravi onaj drugi. Eto cele logičke zavrzlame! Bora Đorđević je u ova dva stiha, koja gore umalo nazvah blesavim, uzleteo do nivoa samog Luisa Kerola. Ko će rasplesti ovaj začarani krug uzroka i posledica? Zapravo, ko je prvi počeo? Kako gazda da ne bije kuče kad ovo ne prestaje da arlauče? A kako da ono ne arlauče kada ovaj ne prestaje da ga bije? Čime da razdvojimo ono što je nerazdvojivo? Ko će nacrtati demarkacionu liniju između odraslih i njihove rođene dece? Koja će to javnost dopreti i umešati se u privatne živote ljudi, zadreti u te najprisnije i nagonski najosetljivije odnose koji postoje u društvu? Kako objasniti detetu, a kako i odraslom, da je to što oni vide jedno kod drugog sa vrha svog ledenog brega samo vrh drugog ledenog brega – ledenog brega onog drugog? Koju logiku upotrebiti da objasniš i jednom i drugom da pripazi šta s vrha njegovog ledenog brega može da pokrene ono što je ispod površine ledenog brega onog drugog?

To je, dakle, prvi, jednostavniji odgovor. Drugi, složeniji, glasi: to se ne zna. Pesniče, ti si u pravu. Ti ne znaš zašto gazda bije kuče. Ne znaš ni zašto kuče arlauče. A ne znamo ni mi. Nije problem što ne znamo mi; to ne znaju, svako za sebe, ni oni sami. Roditelj bije dete zbog nečega što se pokrenulo u njegovoj duši, a čega nije svestan ni on sam. Bivenje je, kako napisah, vrh ledenog brega koji je takav kakav jeste usled onoga što se nalazi ispod površine. Identičan tome je i razlog zašto dete arlauče. I to je vrh ledenog brega koji zavisi od toga šta ima ispod, a šta ima ispod to ne samo da ne zna dete - to ne zna ni sveti Petar. Dete ne arlauče zato što ga biju. Ono to radi i kada ga ne biju. Roditelj ne bije zato što ovo arlauče. Ko bije, taj bije i kad ne arlauču. Samo što mu to kad arlauču dođe kao odličan izgovor, bingo, lak odgovor koji on može dati na pitanje zašto to radi.

Jednako providno je i objašnjenje koje nudi dete, da ono arlauče zato što ga biju. Šatro ne bi više arlaukalo kada bi prestali. Deca koja arlauču, ona arlauču – bila, ne bila bivena. Mi smo generacija koja je najmanje bivena a koja je izmislila arlaukanje. Međutim, primili smo se na to da se izgovaramo i prebacujemo loptu na greške odraslih. Ko je, dakle, prvi počeo? To se ne može znati. Bolje je da razmišljamo o tome ko će prvi da prestane. Hoće li roditelj spustiti loptu, shvatiti da dečje arlaukanje nije izgovor za to da ga on bije, već da se pravi razlog tome što ga on bije krije u njemu samom? Ili će to učiniti dete, pa kada ga sateraju u ćošak neće više upirati prstom na odrasle koji ga biju? Ako mene pitate, neka to urade i jedni i drugi. Ipak, to bi se pre moglo očekivati od roditelja. Oni su zreliji. Neka oni prvi prestanu. Ne možeš više da biješ decu. Pusti to što deca arlauču, skoncentriši se na sebe. Budi ti odgovorna ličnost, pokaži detetu šta to znači. Onda će ono videti od tebe, pa neće više prebacivati loptu u tvoje dvorište. A hoće li prestati da arlauče, to nije ni važno. Važno je da ti ne dopustiš da njegovo arlaukanje uključuje tvoje dugmiće. Ako to dvoje razdvojiš, nek arlauču koliko god im je volja. Ovaj svet nije samo naš, on je i njihov. Deca, eto, ponekad arlauču. Zašto i kako arlauču, i dokle će da arlauču, nije tvoje da znaš. Tvoje je da staneš. 

Zašto kuče arlauče (7)

Ali udubimo se malo i u razloge roditelja, onih koji biju. Ovaj refren se, poput mnogih u rok-muzici, ponavlja bar dva puta. U tom slučaju, možemo izdvojiti:

Ja ne znam zašto kuče arlauče.

Ja ne znam zašto gazda bije kuče.

Tako je. On upravo zato i bije, zato što ovo arlauče. On, poput našeg pesnika, ne zna zašto ono arlauče, ali zna čemu je najzad morao da pribegne (nije lako živeti sa nekim ko arlauče i ostati neuznemiren). Agresija potiče direktno iz njegovog uznemirenja, i kao takva otkriva se ne kao ispoljavanje snage već pre kao ispoljavanje slabosti. Jedna vrsta snage, da ga izbiješ, pokriva nedostatak druge vrste snage: da odgovoriš kako treba. Oni agresijom odgovaraju na agresiju, agresivom bivenja na agresiju arlaukanja. Na ono što ne razumeju oni odgovaraju onim što razumeju i što će njihova deca još bolje razumeti, jer taj jezik svako razume. Oni to čine bez razmišljanja šta i kako bi moglo drugačije, jer razmišljanje dolazi kasnije. Prvo biješ pa onda razmišljaš.

Bivenje je neka vrsta krajnje opcije, koja dolazi pre svih drugih opcija o kojima bi se moglo razmisliti. Napokon, ono je vrh ledenog brega. Ispod površine stoji sve ono što je ’’u duši’’, što ga je i podstaklo da bije. A šta je ispod površine..., u tome bismo se lako mogli složiti sa Borom. Mi to ne znamo - a ne znaju ni oni o čijoj se površini radi. Jedino znamo da je arlaukanje dece uspelo da isprovocira tektonska pomeranja, da se nezgodno uklopi, da na nesrećan način odgovori na neko nepoznato pitanje koje je unutar roditeljskih duša već postojalo. Isto bi se moglo reći i za decu. Šta je njihovo arlaukanje, ako ne opet vrh ledenog brega?! Ima nešto u duši deteta, ne znamo šta, što ga nagoni da arlauče. Kada ga biju, to nepoznato se aktivira. Doduše, isto je i kad ga ne biju. 

Zašto kuče arlauče (6)

Nego, ako smo na mesto deteta stavili ’’kuče’’, stavimo na mesto roditelja ’’gazdu’’. Gazdovanje roditelja u kući još uvek je bilo san mnogih odraslih. Ne samo san, već i ideal. Ima da znate ko je gazda u ovoj kući. Ili: mora da se zna ko je ko. Ili: naučiću ja vas redu. Ili: napraviću ja ljude od vas. Bila je to sasvim prirodna posledica gazdovanja. Ako se stvari otimaju kontroli, on mora malo i da bije. To je, na kraju krajeva, za dobro same dece. Zavođenje reda i pravljenje ljudi nije njegova lična korist. Čineći to, on vrši svoju roditeljsku dužnost. Bivenje je brat rođeni ’ranjenju dece. Uostalom, tako opstaje svet. Nije jedino otac u kući gazda. I nad gazdom ima gazda. Gazda na ulici bio je milicajac, a u ono vreme s njima nije bilo šale. Gazda na poslu bio je partijski funkcioner, koga su bespogovorno slušali. Gazda u državi bio je Tito, kome su se kleli. Moralo je da se zna ko je ko.

Ovakav hijerarhijski odnos trebalo je da funkcioniše i u odnosima sa decom. A u njima je najmanje funkcionisao. Mi nismo bili samo deca Titova, bili smo u isto vreme i deca zapadnog sveta, u kojem su se hijerarhije polako uklanjale. Preko rokenrola, preko filmova i medija, preko knjiga i novoproklamovanih civilizacijskih vrednosti mi smo se polako izvlačili ispod šapa svog kućnog gazde. Proći će još mnogo godina dok se odnosi podređivanja i nadređivanja budu potpuno odstranili iz vaspitanja. Mi smo bili prvo pokolenje koje je krenulo da arlauče. Mladost ne opravdava besvest, govorio je Koja iz Discipline Kičme, jedan od najvećih urlatora i pisac ’’Dečje pesme’’. Možda smo zato arlaukali, jer smo počeli da se osvešćujemo.

Možda je taj koji je tvrdio da ne zna ipak sve dobro znao – pa nije li baš on, samo par godina pre toga, roditeljima u megafon govorio ono što su najmanje želeli da čuju: Vaša – deca – vode – ljubav!? Da nije njegovo ’’ne znam’’ bilo retoričko? Kada povežemo dva stiha, vidimo da je arlaukanje, možda, predstavljeno kao posledica bivenja. Između ta dva reda ono je moglo biti i prethodnica ujedanja. Koliko god razumeli sirote gazde, koliko god ga štitili i pravdali, bivenje je agresija. Ne, upućivanje ružnih reči je agresija, bivenje je Agresija. O agresiji znamo toliko da nastaje iz agresije i da proizvodi agresiju. Nije li i arlaukanje jedna vrsta agresije? Jeste, ali samo to i ništa više. Ostalo je potisnuto. Agresija sa malim ’’a’’ je arlaukanje, Agresija će biti ujed. To će se dogoditi kada ono što je potisnuto provali napolje, to jest kada đavo bude došao po svoje. ’Rani kuče da te ujede... potom: bi’ kuče da arlauče... i u daljem toku razvoja događaja: bi’ kuče da te ujede. 

Zašto kuče arlauče (5)

Arlaukanje je za mene jedna simpatična srpskohrvatska onomatopeja, koja je govorila, pre svega, o dizanju galame. Svi znamo kako to može da izgleda kada se neko kuče, tokom noći, otkači. Za decu mojih generacija može se mirne duše reći da je arlaukala više nego što su to deca proteklih vekova mogla i da sanjaju. Moglo nam se. Imali smo tu privilegiju i koristili smo je u širokom dijapazonu. S jedne strane, imali smo prava koja su verifikovana svetskom konvencijom čim sam ja postao punoletan. Po rečniku prava deteta, malim ljudskim bićima svet je po prvi put ’’davao glas’’. Mi smo ga, budući deca, upotrebljavali da arlaučemo. Naše psovke i pogan jezik bili su arlaukanje. Naše iživljavanje na rok i pank-rok svirkama nije se moglo nazvati nikako drugačije. Naši vapaji protiv besmisla odrastanja bili su isto to.

Ne smem ni da zamislim kako je to arlaukanje izgledalo našim roditeljima i šta je ono za njih trebalo da znači. Ako mi, kao nezrela ljudska bića, nismo znali šta hoćemo, oni su to znali još manje od nas. Jedino što su imali da vide bilo je gubljenje njihove dece u jednom opštem novom talasu arlaukanja koje je došlo kao belosvetski trend. Nemira na ulicama, tuče i kriminala verovatno je bilo i pre nas. Sada su prvi put vodeću ulogu u tome preuzela deca. Arlaukanja je bilo i po kućama, sudeći po broju decibela koji su se prostirali iz naših zvučnika. Pokreti koje smo izvodili morali su našim roditeljima izgledati, u najmanju ruku, obeshrabrujuće. Njihov pogled koji traži spas bio je uperen u školu. Međutim, deca su arlaukala i širom školskih hodnika, čim bi čula zvono. Roditelji zemlje koja je bila pred raspadom, kao i roditelji čitavog sveta kojem je pretio grč rata, imali su da zauzmu stav pred nečim što ih je, ako ne plašilo, onda dobrano zabrinjavalo. Sinovi i kćeri revolucije morali su ne, tek, da ’rane ’’kuče’’. Oni su sada ’ranili ’’kuče što arlauče’’.

Bora Đorđević, kako se šeretski izrazio, ne zna zašto kuče arlauče. I ne samo to. On se pre toga izjasnio da ne zna još nešto. On ne zna zašto gazda bije kuče. Ako je ’’kuče’’ bilo dete, onda je gazda trebalo da bude onaj njegov siroti, dobronamerni i nespretan otac. Taj unuk patrijarhalne i mizogine zapadne civilizacije, sin države koja je u raspadu, još uvek je mogao da bije. Očevi su i dalje bili u raskoraku pred novim razvojem kulture, u kojoj će batine biti sve manje popularne. Tih nekoliko godina mnogom ocu nije preostajalo drugo nego da bije. A nisu bili samo očevi. Svoju arlaučuću decu bile su i mnoge izbezumljene majke. Zašto su to radile, te dve polovine roditeljskog sveta? Naš pesnik kaže da ne zna. Ako ne zna on, reći ću vam da ne znam ni ja.

Zašto kuče arlauče (4)

Zavesa na granicama iza kojih se Jugoslavija nalazila nije bila tako gvozdena kao kod nekih drugih država. Mi smo, na primer, imali novotalasnu rok scenu među prvima u svetu. Naši vršnjaci u Istočnoj Evropi mogli su da slušaju samo njihove domaće šlagere i, eventualno, Ivicu Šerfezija, tog starog jugoslovenskog šarmera. Kada sam se, preko omladinskih časopisa, dopisivao sa jednom Iris iz Istočne Nemačke, rekla mi je da je odabrala mene samo zato što se zovem Ivica. Ivica Šerfezi bio je za njih ono što je ovde bio Boj Džordž. Da čovek ne poveruje. Ta Iris i ja bili smo, ni krivi ni dužni, deca nerodnooslobodilačke borbe i komunističkih ideala. Kada su Pol i Linda svetu pevali o ’’Grču rata’’, kod nas je Bora Đorđević došao na vrhunac popularnosti sa ’’Mrtvom prirodom’’. Biće bolje, neko viče. Na papiru mrtvo slovo. Na Istoku stare priče. Na Zapadu ništa novo. Nisam ni tada bio neki veliki fan Riblje čorbe. Više ih danas sluša moj srednji sin; ima i sliku sa Borom. Međutim, Bori se mora odati priznanje da je u ono vreme dobro prodrmao jugoslovensku javnost i sve njene roditelje zajedno, time što je njihovu decu počeo da okuplja oko svojih stihova, prvih koji su progovorili protiv ’’borbe’’ i ’’ideala’’.

Nekoliko godina kasnije, Bora je prolupao. Sećam se jedne pesme koja mi je posebno išla na živce, nešto zbog poluidiotske melodije, nešto zbog sličnih tome stihova. Oni su glasili doslovce ovako:

Ja ne znam zašto gazda bije kuče.

Ja ne znam zašto kuče arlauče.

Dajem glavu, imajući na umu Borin stil, da je sva poruka ove pesme bila u njenoj rimi, koja je trebalo da zvuči komično. Evo nas sada zamišljenih nad ovim Borinim stihovima na nešto drugačiji, da kažem dublji, način. Asocirajte samo, u skladu sa dosadašnjim razmišljanjima u ovoj knjizi, Borino ’’kuče’’ i dete. Da vidimo šta nam se sve u tom slučaju može otkriti.