Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (14)

Nešto starija deca imaju odličan izraz za uobičajenu genezu modela stvarnosti u njihovih hranitelja. Oni to zovu ’’puštanjem filmova’’. Šta puštaš filmove? – kaže sin svojoj majci ili kćerka svome ocu ili oboje oboma. Film koji se trenutno odvija u nečijoj glavi ima veze sa stvarnim svetom, ali on to nije. On se delimično zasniva na proverenim činjenicama, većim delom na dobrom osećaju, a najvećim delom na neobuzdanom fantaziranju. Kao i u kinoteci: ono što se vidi samo je simulacija onoga što jeste. Deca pokušavaju da odbrane ono što jeste od onoga što se u glavama njihovih roditelja vidi. Naravno, niko to ne bi morao da radi kada ne bi postojao efekat posmatrača, a to vam je fenomen kada proces posmatranja menja objekt posmatranja. Ono što jeste, pak, za decu, nalazi se pod efektom njihovog posmatranja, a kada su roditelji i deca na suprotstavljenim stranama, onda se to što jeste menja na dva prokleto različita načina. Do nevolje dolazi kada je jedan posmatrač subjekt, a onaj drugi to nije ili se smatra da treba to da postane uz pomoć ovog prvog. Tada se filmovi koje roditelji puštaju nameću deci kao obavezno štivo i standard prihvaćenosti, dok deca vide da to nema veze s mozgom.

Ono što vidite na neki način se menja i pre nego što ga vidite. Prema dosadašnjim saznanjima, to važi za svaki način posmatranja. Eksperimentalne nauke daju nam potvrdu: prisustvo posmatrača i njegova očekivanja utiču na rezultat posmatranja. Subjekt vaspitanja deteta morao bi dobrano da se stiša da bi se njegova predstava stvarnih dešavanja bar donekle usaglasila sa onim što vidi i onaj koga on vaspitava. Ovde pišemo o nekompletnosti ljudskih modela stvarnosti, što je posledica ograničenja usađenih u ljudski mozak. Kako god bili vaspitani, vi ćete uvek videti ono što možete da vidite, a svaka lepota je, kažu, u oku posmatrača. Ako želite nešto da znate, morate poći od činjenice da je čoveku nemoguće da zna sve, a potom da mu je nemoguće da drži u pamćenju više od delića onoga što zna. Zato, da bi ste znali dovoljno, nije dovoljno samo da imate znanje: to zavisi od vašeg znanja, svesti i koncentracije.

Slika koju nosite u umu i za koju mislite da predstavlja stvarnost je samo vaša predstava istine. Ona se zasniva: 1) na ograničenim informacijama koje dobijate putem vaših čula, i 2) na vašim apstraktnim verovanjima, idejama i teorijama. Pokušajte da vaša slika bude drugačija od toga. Dobićete samo novu sliku nezasnovanu ni na kakvim informacijama, a utemeljenu na nekakvim drugim, a opet vašim, verovanjima, idejama i teorijama. Primarni problem odnosa sa drugim, pa makar to i ne bila njegova deca, potiče iz antagonističke interakcije nečijeg nestvarnog pogleda na stvari i informacija koje su suprotne njegovom pogledu na stvari. Ako smo mi uopšte bilo kakav subjekt, naš model stvarnosti je operativni sistem, a naši postupci su programi koje iz njega pokrećemo. To je način na koji ljudi funkcionišu u svetu da bi nešto postigli. Svi ljudi funkcionišu na osnovu nužno nefunkcionalnog modela stvarnosti. Alternativa tome je da ne funkcionišete nikako i da ne donosite odluke. Ljudi funkcionišu i donose odluke. Ponekad im to uspeva, a ponekad ne. Ne uzimajte živote vaše dece u svoje ruke.