Vaše dete - kuče!? (3)

Takav kakav jeste, prikazan u svetlu svih u tom romanu oslikanih odnosa, Holden Kolfild, poslednje dete književnosti zapadnog sveta, na kraju knjige dao je zapanjujući odgovor na staro, klasično pitanje o tome šta želi biti kada odraste, čime će se baviti. On o tome govori svojoj sestrici, ’’staroj Fibi’’, koju krišom dolazi u sopstveni dom da vidi. On onda iznosi tu svoju viziju o polju raži punom dece, gde nema nikoga odraslog da pazi na njih, da ne pređu preko ruba litice. I on želi da bude taj – jedini odrasli na svetu, da stoji na rubu litice i da po čitav dan hvata decu koja se u igri zatrče prema provaliji, da ne bi upala u nju. On samo želi da bude to, lovac u raži. Generacijski gledano, mi smo potomci Holdena Kolfilda u prvom kolenu. Mi smo u njegovim godinama, toga se dobro sećam, svi u svojim školskim dvorištima nosili ko Hesea ko Ničea, ali uvek i najviše njega, Lovca u raži. Nama je on bio model za identifikaciju. I videli smo još onda da takve dece više nigde nema. Ali kroz našu fanatičnu posvećenost ovoj knjizi čuvala se vera u ljude.

Danas je drugačije. Prošlo je šezdeset i više godina, i nema više mesta svečanom osećanju tuge sveta koji oplakuje svoju decu. Holden Kolfild je porastao i nije se zaposlio kao lovac (originalno: catcher – hvatač). Današnji odrasli moraju da se suoče sa tragikom odrastanja dece na drugačiji način, jednom ozbiljnijom identifikacijom. Otvarajući se prema iskustvima drugih civilizacija, oni bi mogli da sačuvaju svoju decu bez ikakvog dežuranja i hvatanja. Mogli bi, poput Polinežana ili Severnoameričkih Indijanaca, jednostavno da pokose raž, da dovedu svoju decu pred ivicu provalije i da ne troše mnogo reči na to. Deca se ne zatrčavaju i ne skaču u provalije i reke. Ne bi se ni deca u zapadnim krajevima sveta zatrčavala pod točkove automobila kada ih njihovi roditelji ne bi identifikovali kao neodgovorna bića, kada ih ne bi svojim strahom i sugestivnim upozorenjima nagonili da mahnito trče po neprokrčenim područjima sveta odraslih. Tako je; deca skaču sa litice jedino u svetu neodgovornih odraslih. Tamo gde nema potcrtavanja oštre granice između sveta odraslih i sveta deteta, gde su deca jednako odgovorna kao što su to i odrasli, gde odrasli ne gube živce ni vreme na pretnje, na plašenje i na hvatanje dece, već uređuju svoju okolinu tako da se litice mogu na vreme opaziti – realne opasnosti ni razloga za brigu nema.