Ujed za dušu (10)

Ipak, mnogi ljudi su uporni da čuju Božje objašnjenje o razlozima ujeda, stradanja i bola. Jednoj osobi se ta želja ispunila. Bio je to pravedni Jov. Na njegova sasvim razumljiva i opravdana zapomaganja, Bog se, kako nam kazuje Biblija, najzad oglasio:

Ko je taj što zamračuje savet rečima nerazumno? Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj! Gde si ti bio kad ja osnovah zemlju? Kaži, ako si razuman. Ko joj je odredio mere? Znaš li?

Sledi niz pitanja, dakle pitanja, a ne odgovora, koja praktično zaobilaze diskusije o problemu stradanja. Veličanstveni govor Boga u naredne četiri glave biblijske ’’Knjige o Jovu’’ sastoji se od preko stotinu pitanja, u kojima Bog podseća Jova na izlazak sunca, kišu i sneg, gromove, planinske koze, divlje magarce, ptice grabljivice, noja i konja. Čak na jednom mestu stoji i sarkazam: Znaš ti, jer si se onda rodio, i broj tvojih dana je veliki. Sve to na Jova ostavlja snažan, poražavajući utisak. I on kaže:

            Znam da sve možeš, i da se ne može smesti što naumiš. Nisam razumeo, čudesno je to za mene i ne mogu znati. Poričem, i kajem se u prahu i pepelu.

            Čemu taj ratoborni ton? Nije li ga dovoljno izmrcvario najgorim nesrećama koje se mogu čoveku desiti? Jovljevi prijatelji videli su u tome ukazanje na neke njegove neznane grehe, pa su ga napinjali da se pokaje. Današnji Jovljevi prijatelji, suprotno njima, nastavili bi raspravu protiv Boga, žaleći stradalnika. Možda bi pitali da li je pravo vreme za kurs zahvalnosti prema lepotama stvorenog sveta. Sigurno bi zaključili pitanjem Bogu: šta više hoće od njega, pravednika, koji sedi prekriven gnojem i krastama, koga deca nisu ujela, već ih je sve izgubio? Bog, međutim, zna šta hoće od njega. On hoće poverenje. Šta ima jednostavnije od toga? Bog je dovoljno mudar, priseban i dobar da brine o svom čoveku, čak i u teškim trenucima. A ljudi, dok ne budu znali sve što treba znati o upravljanju pitanjima fizičkog svemira, neka se ne bave raspravama o upravljanju moralnim pitanjima. Nema priče o uzrocima. Skrenite pažnju na reakciju. Jedina stvar o kojoj treba brinuti je svoja reakcija. To bi bila odgovornost u području u kojem čovek zaista ima kontrolu. Knjiga o Jovu manje je filozofska zagonetka a više test ljudske vernosti. I ona nije napisana radi Jova. Pisana je radi nas.

Ujed za dušu (9)

Okruženje na zemlji postoji zato da bismo odnegovali svoju dušu. Tako je bar rekao Džon Kits: zemlja je dolina stvaranja duše. U Bibliji ja vidim da su neke stvari Bogu strašnije od bola njegove dece. Pitanja koja postavljamo trebalo bi da sežu unapred: s kojim ciljem, umesto unazad: zašto i zbog čega. Nije cilj života da nam se ispune želje i da se povodimo za srećom. Ako to tako bude, poješćemo se između sebe. Čovečanstvo je pozvano na bolji, viši cilj. To je budući, većni život, upodobljavanje Bogu (a ako ne veruješ u Boga, upodobljavanje onome u šta veruješ). Tome služe ne samo događaji i udesi. U tu svrhu postoji to neko mističnoi nadovezivanje, smenjivanje uživanja i bola. To je ono u šta vredi da se udubljujemo. Da ne budemo banalni i da ne mislimo da Bog stalno kažnjava ljude zbog neke njihove krivice, ili da oni koji slušaju Boga nikada neće stradati i osetiti bol.

Jasno je da nije svaki bol posledica neke konkretne greške. Isus je živeo na zemlji boreći se protiv bolesti i očaja. Nije pametno da stvaramo teologiju finih odnosa i poremećenih odnosa i da po tome razdvajamo pravedne od grešnih. Koliko god umešne odnose ljudi razvili, konačna stopa smrtnosti za vernike i bezbožnike zajedno iznosi sto posto. Niko nije dobio hermetički zatvorenu odeću koja bi ga spasila od nesporazuma, niti postoji ijedan roditelj na svetu koji može da dobije garanciju protiv ujeda od svoje dece. Kada je apostol u jednoj svojoj poslanici nabrajao po spisku Božje miljenike, zaključio je konstatacijom da mnogi od njih žive ’’u rupama zemlje’’. Zar vam je, posle toga, nemoguće da zamislite nekog stvarnog Božjeg ugodnika koga je izneverilo rođeno dete? I zar će takav nazivati sebe pravednikom a dete ’’kučetom’’? Hoće li obavezno jadikovati, žaliti se i prosipati gorčinu u svojim mislima i rečima? Ili će možda svoje optužbe okretati na život i na nebesa? 

Ujed za dušu (8)

Čitam Novi zavet već trideset godina. Još uvek nisam našao nijedno mesto gde Isus posreduje u rešavanju ljudskih konflikata i problema u komunikaciji. Često je delovao kao da se nerado meša, i svakako nije redovno mirio ljude oko sebe i dovodio ih u red. Ako je to ponekad i činio, on je svoje razloge koristio kao znake za neku dublju istinu. Njegov cilj je bio Carstvo nebesko unutar srca, a ne ono na šta misle diplomate i visoki posmatrači Ujedinjenih nacija, što bi možda moglo i da se očekuje od njega. On nije koristio svoje natprirodne moći da zavede sveopšti mir i tako dokaže božansku svrhu svoje misije. U svakom slučaju, Gospod naš Isus Hristos propustio je da uvede neke radikalne promene u ljudskim odnosima, na primer da je učinio da ljudi mogu bolje da zavire u duše drugih, u njihova osećanja i potrebe, ili da umeju efikasnije da izraze ono što hoće, ili jednostavno da je ljudima, velikim i malim, oduzeo zube. Ne, on je lično uskočio u mrežu ljudskog nerazumevanja i ujedanja sa svim njegovim neželjenim svojstvima. A na ujede reagovao je kao da je prost čovek, bez nadmenosti i nedodirljive hladnoće.

Kada je video gde neki ljudi iznenada izgiboše, Isus je znao da prokomentariše: Nisu zgrešili ni oni ni njihovi roditelji, već je to da se pokažu dela Božja. Ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. To valjda znači da treba da učimo posmatrajući događaje, isto kao što se uči iz iskustva. U tome je možda upozoravajući smisao tragedija i pogibije ljudi, da se žrtve i posmatrači sjedine u pozivu na otrežnjenje – jer život nikad nije baš previše dug. Nerazumevanje odraslih sa decom deo je našeg sveta. Tu nema pet hiljada mudrosti koje treba da pamtimo. Jedna je generalna poruka upozorenja celom čovečanstvu: nešto nije kako treba sa ovim svetom i bilo bi dobro da se ljudi iz korena presaberu. Badava tražili uzroke svih mogućih nesporazuma i poteškoća koji vas vode unazad – bolje da se koncentrišete u nadi na budućnost, da vas emocionalne teškoće kroz koje sada prolazite ne ubiju već da vas učine jačima. Bilo kako bilo, nevolje u koje se zaplićemo u odnosima sa našom decom nude mogućnost da na nama budu prikazana dela Božja.

Ujed za dušu (7)

Nego, dajte da se sad malo vratimo Bogu. Sad nije opasno da njemu glasno progovorimo i bez ustezanja razmotrimo čemu nas on uči. Prvo i osnovno, nije dozvoljeno nazivati dete kučetom. Evo šta je kazao Isus za dete:

Zaista vam kažem, koji primi jedno ovakvo dete u ime moje, mene prima, a koji mene primi, prima Onoga koji je mene poslao.

Kada Isus izgovori ove reči, ’’zaista vam kažem’’, to je isto kao da je kazao: ’’povedite računa’’ ili ’’nemojte da se ubacujete’’. Šala za šalu; ako izgovarajući reči o ’’kučetu’’ dozvolimo sebi stvarna osećanja rezignacije, onda je to ništa drugo nego bogohuljenje. Primati dete, po slovenskom značenju te reči, pri-imati ili pri-jati, znači postupati prema njemu (i misliti o njemu) dobro, dobroćudno, dobronamerno, blagodušno, doslovno: prijateljski. Zamisao o tome - biti ’’prijatelj deteta’’ - tek je u novija vremena zadobila negativne konotacije, jer stoji u opoziciji sa vaspitačkim autoritetom odraslih; inače je ova ideja stara, drugačija od toga i nezavisna od tih konotacija, a ukorenjena je u novozavetnoj zapovesti o ’’primanju’’.

Isus nije imao nameru da razvija neku sentimentalnu priču o deci i detinjstvu; tu nije bilo romantičarskih lirskih zanosa niti kakve slične ideologije. On je iste takve reči iskazao i o drugima: malima, ništima, bednicima, svojoj ’’najmanjoj braći’’. Originalna biblijska reč za glagol  ’’primiti’’, δέχομαι, znači: uzimati ih za ozbiljno, uvažavati ih, zatim čuvati ih, paziti na njih, paziti na sebe kako se ophodimo prema njima. Ako ja to dobro tumačim, nije mnogo strašno ako i zalajemo na one koji su veći od nas, koji su iznad nas, stariji, jači – mada treba dati sve od sebe da ih poštujemo. Međutim, što se kaže – njima ni iz džepa ni u džep; mogu da nas pošalju da malo prošetamo i da se vratimo. Ako su dobri i ako su pri sebi, ne moraju nam uzeti za zlo. Tačno je da roditeljima dugujemo posebno poštovanje, ipak je to Peta Božja zapovest – ali ne vidim da je Bog igde od roditeljskih emocija pravio neku veliku priču. Druga je stvar kako se ophodimo prema nižima, gorima od sebe, neuglednima, sirotinji, neznalicama i propalicama svake vrste, pa i prema deci. Možemo mnogo da se ogrešimo ako se ne ponesemo prijateljski. Ako nas dete ujede, izneveri, povredi, dajte bar da se začudimo, iznenadimo. Ne ponašajmo se kao da smo znali da će se tako desiti nama pravednicima, zato što je ceo svet otišao dođavola.

Ujed za dušu (6)

Ujed nije šala. Međutim, bol koji čovek oseća od njega nije njegov neprijatelj već početak, prvi korak njegovog mogućeg otrežnjenja. To što nije željen i što čovek sa njim ne može da se raspištolji još više ga čini Božjim darom, da bi čovek na osnovu njegovog signala počeo da preispituje sebe i da menja svet. Čovekov organizam je savršeno stvoren. On svuda po koži ima signale za bol, koji služe kao upozoravajući sistem kada se u čoveku događa nešto bolesno. Slično je i sa dušom. Bol očigledno postoji na korist čoveka. Mada je čovek definiše kao neugodnost i povlači mu loša osećanja, bol je zaslužila njegovo priznanje. Ma šta priznanje! Više od priznanja: osetljivost duše na ujed delo je tvoračkog genija. Ta osetljivost svakodnevno vrši svoju zaštitničku službu, nalazeći se van kontrole čoveka. Kada bi ljudi to mogli, oni bi verovatno brzo isključili njene prekidače – i posle kraćeg vremena svi njihovi odnosi sa drugima bili bi upropašćeni. Ovako, zahvaljujući Bogu, ujedi za dušu daju ljudima početnu tačku u realističnom pogledu na stvar njihovog bola i patnje.

Prekidače za bol nikada ne bi trebalo isključivati, niti bi bol trebalo izbegavati po svaku cenu. On nam omogućava normalan život na zemlji. Onaj ko ne bi mogao da oseti duševni bol, takođe ne bi znao ni šta je zadovoljstvo. Za jedno i drugo postoje isti senzori i veze. Nije tako samo na nivou ćelija, niti pak samo u telu; tako je i u duši. Zato nije smisao u tome da nikada ne osetite bol, već da razumete njegovu ulogu. Isti principi važe i za druge kamenčiće u cipeli, kao što su strah i krivica. Ne dao vam Bog da imate posla s nekim ko ne oseća ni jedno ni drugo. Ova osećanja imaju svoju pozitivnu svrhu: da sačuvaju čoveka od veće bede i od totalnog uništenja odnosa sa drugim. Čovek stoga ne može da ima kontrolu nad događajima, ali zato može, i treba, da ima kontrolu nad svojom reakcijom. Ne radi se o tome da ja treba da kontrolišem šta će mi drugi učiniti, da mene niko ne treba da ujede za dušu, niti, kada se to desi, da ne treba da osećam bol – ali se radi o tome da treba da pripazim na svoje ponašanje, reči i misli, da kao odgovoran čovek zauzmem stav prema tom ujedu i bolu koji osećam.

Nije ni to kraj priče. U stvarnosti, stvari često pođu naopako i bol se otme kontroli. Tada govorimo o stvarnom stradanju i duševnoj patnji roditelja. Ponekad se ceo svet pita zašto Bog dopušta takve stvari (da ne kažem: zašto je dao zube deci). Ali čovek i dalje treba da razume situaciju tako kao da je lopta u njegovom dvorištu i tako kao da, ako hoće da menja svet, treba da počne od sebe samog. Tada je, više nego ikad, potrebno setiti se koliko je čovek, osim toga što je malo i ništavno, ujedno i uzvišeno stvorenje – samo ako je svestan razmera svoje odgovornosti i slobode. Ukoliko se pusti niz kanalizaciju svojih nagona, čovečnost mu neće mnogo pomoći. Ali čovek, svaki čovek, uvek ima moć da odluči drugačije, samo ukoliko se dovoljno stiša da čuje poruku svog ujeda. Karl Stejplz Luis nazvao je bol nebeskim megafonom. Nebesa nam šapuću preko zadovoljstava i uživanja sa svojom decom, govore nam preko savesti kada se preispitujemo šta radimo s njima, a viču nam preko bola koji osećamo kada nas deca povrede. To što ljudi uopšte jedni druge ujedaju, dokaz je da ovaj svet i ljudi u njemu nisu baš sasvim kasvetni. Oni koji pretrpe ujed i osete bol nisu u tome nikakav izuzetak. Plata za greh ne dolazi ljudima generalno, već uvek konkretno – kroz ujede i bol. Nakon što zajedno sa svojim bližnjima okrenemo nekoliko krugova u opštem vrtlogu međusobnog ujedanja, dođe i taj blagosloveni i prosvetljujući trenutak na red: da na svojoj duši osetimo zube.

Ujed za dušu (5)

Ništa nismo uradili time što smo razumeli dete ukoliko ne razumemo i drugu, izneverenu stranu, njegovog rezigniranog roditelja. Ne kažem to iz licemernog saosećanja, niti pak zato što sam i sâm na toj drugoj, roditeljskoj strani uzrasta. Mislim da se problem ne može sagledati dovoljno duboko ako počnemo i završimo s kritikom na račun odraslih. Uzmimo, umesto toga, jednog tipičnog roditelja koga je povredilo njegovo dete, onako kako je Umberto Eko zamislio tipičnog čitaoca, tumača jednog književnog dela. Uvažimo ga kao subjekta te situacije i pomozimo mu da ne pretera sa učitavanjem svojih negativnih osećanja više nego što je to opravdano na osnovu procene konkretnog događaja i stvarnih namera deteta kao drugog učesnika drame. Ako uđete u dijalog s povređenim roditeljem, ne možete mu prosto reći: šta ako vas je ujelo! Ne možete mu ukazivati na ono što je on činio i što nije, a što je verovatno do tog ujeda i dovelo. Ne možete mu ni mudrovati da je svrha tog ujeda bila da ga pripremi da izađe na ovaj ili onaj put. Ne kažem da to nije istina, i da se ne radi o pravoj dijagnozi njegovog slučaja koju ste vi tačno prepoznali. Sve da tako i jeste, u pitanju je mudrost do koje on treba da dođe sâm. Do daljnjeg, vi imate pred sobom njega i njegov bol.

Teško je danas razgovarati o ljudima o njihovom bolu. Izgleda da je ljudima, baš zato što su previše podigli glavu, nepojmljivo da shvate i pomire se s događajima koji im nanose patnju. Stari ljudi bili su skromniji, trezveniji, dostojanstveniji u svom bolu. Nekada su odrasli zahvaljivali Bogu i u dobru i u zlu, dopuštajući mogućnost da nisu oni sami poslednja instanca koja treba da izrekne sud. Danas oni koje je snašlo zlo spremno sude i samome Bogu, iskazujući naročitu nevericu kada preračunaju šta su sve dobro učinili a kako im se vraća - i to u njihovim najosetljivijim odnosima, odnosima sa rođenom decom. Neću da kažem da se tu radi o stvaranju sopstvenih fantazija, o redefinisanju nebeske ljubavi i dovođenju pod znak pitanja može li dobro da nadjača zlo. Ne mislim da se ljudi u takvom stanju bave logičkim igrama. Imamo posla sa stvarnim osećajem povređenosti i izneverenosti, sa udarcem koji odrastao čovek prima ne samo od svog deteta lično već i od samog života.

Kažem, teško je razgovarati o tome danas, jer imamo i sami nekakav osećaj bedačenja i krivice u prisustvu ljudi koji doživljavaju veliki bol. Retko umemo i da saslušamo, već odmah hrlimo da rešavamo problem i nalazimo lek. Mislim da je najveći problem naše civilizacije u neadekvatnom pogledu na ujed, naročito onaj za dušu. Kao da niko ne dopušta mogućnost nekog drugačijeg reagovanja, da to ne bude obavezno neko jadikovanje, grmljavina i bacanje kletvi. Pokušajte nekom da govorite o ulozi i smislu koji ujed može da ima u njegovom životu: verovatno će vas gledati kao ludaka, licemera ili neko krajnje bezosećajno biće. Istina, od velike je pomoći ako zaista niste to. Mislim da ovde nije grešno pozvati se na Božje ime i pokušati da čoveku ukažemo na nebeske svrhe onoga što mu se događa. Ako ništa drugo, makar ćemo ga zapanjiti i dobiti šansu da nastavimo sa iznošenjem svoje utehe.

Ујед за душу (4)

U vreme roditelja u kojem su živeli i moji roditelji mogla se primetiti jedna jeziva samoidentifikacija, koja se ticala smene generacija. Naime, bila je to generacija koja je osećala sebe kao žrtvu sa obe strane: kako svojih roditelja tako i svoje dece. Dok su oni bili deca, nije se smelo s roditeljima postupati tako bahato kako je to postalo običaj kasnije. U nešto slobodnijem tumačenju, može se reći da su ih njihovi roditelji namučili, da bi kasnije, kada su odrasli, nastavila da ih muče rođena deca. Vreme se promenilo, to niko ne može da spori. Međutim, šta želi da kaže neko ko iznosi takvu primedbu o sebi? Na koji način on želi sebe da predstavi drugima? Kakav je ovaj svet u kojem on zajedno sa svojom decom živi? Deca mojih generacija bila su štedro obasipana takvim jadikovkama, i to je ostavilo izvesnog traga u našim dušama. Tek mali deo nas uspeo je da odraste sa nečim što bi se moglo nazvati dobrom savešću.

Mi, naravno, nemamo tu privilegiju da se možemo žaliti na postupke svoje dece – ne postoji ništa što oni čine nama a što mi, ovako ili onako, nismo radili svojim roditeljima. I vreme, tako, nastavlja da se menja. Mi smo roditelji koje je Gospod sačuvao, jednostavnom smenom generacija, one demonske naslade koju osećaju oni ljudi koji su u sebi izgradili identitet žrtve. Zaista, dubinski osećaj sebe kao ’ranitelja danas kao da je manje zastupljen nego što je bio pre. Međutim, odnos prema ujedu kada on dođe od strane sopstvenog deteta nije značajno drugačiji. Kontinuum unutrašnjeg zlog stava prema detinjstvu koji se okončava rezignacijom primetan je i danas. Nešto se čudno događa s čovekom koji prekorači prag zrelosti i krene da posmatra stvari s druge strane žice. Izgleda da pojam zrelosti u našoj civilizaciji još uvek nije podneo bitnija podešavanja. Kao da na tom pragu još uvek stoji totem koji razdvaja istinske ljude od ljudi drugog reda, hoću da kažem dece. Možda reči o ’’kučetu’’ danas izazivaju više smeha nego ranije: to je, nesumnjivo, plod uspele višedecenijske kampanje za prava deteta – jednostavno, kontrast je veći. Međutim, gorčina koju današnji roditelj oseća kada ga izneveri njegovo nezrelo dete i dalje je izrazito jaka.