Gledano sa drugog aspekta, odrasli jesu odrasli
ali oni su i dalje deca. Oni počinju da budu deca kao deca. Na jednoj
radio-emisiji pre nekoliko godina u Novom Sadu, dobio sam zanimljivo pitanje.
Ono je glasilo: da li su deca u Pravoslavnoj crkvi privilegovana u odnosu sa Bogom kada se krštavaju kao
novorođenčad, budući da sa odraslima to nije slučaj? Moj odgovor bio je pomalo
neočekivan: Deca nisu privilegovana u odnosu na odrasle, jer se i odrasli
takođe krštavaju kao novorođenčad. Međutim, kontinuitet detinjstva odraslih
ponekad može da se posmatra i kao stalna nevolja ljudske socijalizacije.
Razmotrimo u daljim redovima šta odrasli kao odrasli ponekad rade u odnosima sa decom, pa se potom
zbog toga nađu u čabru. Ako povežete tih nekoliko slika u jedan mozaik, možete
dobiti skicu problematičnosti njihovog subjektiviteta u komunikaciji sa decom
koja su deca.
Mislim da se najveći minus kojimi odrasli sebi
dozvoljavamo tiče nerazumevanja sveta u kojem živimo. Čovek ima da podiže decu
ne u svom isprojektovanom svetu odrasle osobe, već u stvarnom svetu koji će
morati da ostavi svojoj deci. Mi znamo kako su stvari stajale kada smo mi bili
deca, ali to nema nikakve veze sa ovim svetom u kojem naša deca žive i u kojem
će tek živeti, a o kojem mi nemamo mnogo pojma. Sada, ako hoćemo da budemo
razumni, moraćemo na koristan način da povezujemo slike oko sebe. Ako nam se stvari
događaju pred očima, treba da ih dobro posmatramo. Uz to, ne bi bilo loše da
nam mozak radi sto na sat, da imamo u glavi precizno podešene vijuge koje će
mudro da rasporede to o čemu mislimo i da imamo neki navigacioni sistem koji će
da nas vodi između onoga što zamišljamo i onoga što stvarno postoji. 
Нема коментара:
Постави коментар