Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (10)

Gledano iz ove perspektive, vaspitanje više nije jednostrani uticaj starijih na mlađe, niti usvajanje i primena određenih znanja, već sporedni učinak koji komunikacija sa drugim ostavlja na ličnost pojedinca. Delatnost obeju strana u vaspitanju je jednako bitna. Kada je u pitanju, na primer, psihološko savetovanje (kao jedan od pedagoških procesa), u poslednje vreme se za primaoca pomoći manje koristi pojam ’’pacijent’’ a više ’’klijent’’. Dok je pacijent neko ko se po definiciji nalazi u pasivnoj poziciji, trpnom stanju (engleski: patient, strpljiv), klijent je neko ko aktivno učestvuje u procesu svog oporavka, odnosno razvoja. Gle, to je korak dalje od ’’kučeta’’, a bliže ljudskom biću! Isto tako se i dete danas smatra pre aktivnim subjektom u interakciji sa odraslima negoli pasivnim objektom njihovog vaspitavanja. Pedagogija se danas u celini sve manje doživljava kao tehnološka disciplina čovekove racionalnosti, a sve više kao etika ljudskih odnosa kada se radi o ličnostima u razvoju.

Tek treći od ova tri pristupa po nečemu može da liči na život, odnosno zajedničko življenje odraslih sa decom, opštenje sa decom. Nije isto biti subjekt vaspitavanja i subjekt komuniciranja sa decom. Nije isto kada je dete takođe subjekt (istog tog) komuniciranja i kada je ono objekt vaspitavanja, pa makar se ono razumevalo i u najdoslovnijem smislu te reči, kao hranjenje. (H)ranjenje ’’kučeta’’ možda opisuje srž pedagoške brige, ali ono ne govori ništa o postojećem odnosu. ’’Kuče’’ nije neko s kim možete uspostaviti odnos. S druge strane, negovati odnos sa decom kudikamo je odgovorniji i suptiliniji posao nego što bi to bilo (h)ranjenje ’’kučeta’’. Bosanac je bio kompetentan da na’rani kuče, ali ne i da upravlja svemirskim brodom. Negovanje odnosa sa detetom ima više sličnosti sa kosmonautikom nego li sa ’ranjenjem ’’kučića’’. Za negovanje odnosa sa detetom potrebna vam je određena obuka, ali još više hrabro srce; zemaljska kontrola ali i lični iskorak u svemir.

Odnos se, mimo toga, ne i nezavisno od toga, događa, odvija, razvija i, najzad, svodi. Kada vas ’’kuče’’ ujede, to nije odgovor na brigu, podizanje i vaspitanje: to je odgovor na određeni kvalitet odnosa (ako stavimo po strani istinu da ’’kuče’’, ponekad, zna da ujede i samo od sebe). ’’Kuče’’ ponekad ujede i samo od sebe, pogotovo ako ima karakteristike ljudske ličnosti. Ljudska ličnost je tajna, tako da iz dubine nesvesnog ponekad proviruju i nezdrave težnje koje traže objekt na kojem će da se ispolje. Na kraju, dete koje je bilo objekt vaše promišljene delatnosti (h)ranjenja, postaje subjekt ujedanja, nenadane i trenutne akcije čiji objekt postajete vi lično. Nemate kome da se žalite, osim životu. Mislim da je i celokupni gnomski izraz ’Rani kuče da te ujede, uprkos tome što se izgovara s vremena na vreme određenom slušaocu, jedna velika žalba upućena pre svega i više od svega: samom životu!