Da te ujede (2)

Jedan od profesora na Bogoslovskom fakultetu pokušao je da nam protumači šta zapravo znači hrišćanska eshatologija, i kakvo je to buduće vreme u kojem ljude čeka njihovo spasenje. Kao primer par excellence uzeo je jevanđeosku Besedu na gori.

Blaženi koji plaču, jer će se utešiti. Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani...

Dobri poznavaoci hrišćanske eshatologije neće se upecati na ove jezičke konstrukcije. Elem, uprkos vezniku ’’jer’’, ovde nikako ne treba pomišljati na uzročno-posledičnu vezu. Taman posla da će se utešiti na nebu oni koji ovde plaču tek zato što su plakali. Uteha, nasledstvo zemlje, nasićenje pravdom, pomilovanje nisu nešto što pojedini ljudi zaslužuju, odnosno zarađuju, nekim načinom ponašanja na zemlji. Spasenje, pomilovanje, poslovi budućeg veka - logički, čak i hronološki, prethode preokupacijama i raspoloženjima ovozemaljskog života. Radi se samo o tome da tek pojedini među nama prepoznaju svoju situaciju, ubace se u nju, gledaju iz malo šire perspektive (naime, sa gledišta večnosti), tako da se u njihovom ponašanju pokazuju na zemlji dela Božja. Neki drugi preokupirani su svakojakim drukčijim naumima, tako da se oni ovde smeju, svađaju, boli ih uvo za pravdu, a nisu nešto ni milostivi. Sa gledišta večnosti, na njima se odražavaju neke drugačije perspektive, tako da bi im bolje bilo, dok ima vremena, da se malo preispitaju. Nego, pustite ih. Neka ih život nauči onome čemu mi ne možemo.

Vratimo se mi na ovom mestu našem ’’kučetu’’ i onome ko ga ’rani. U ovom delu knjige prelazimo na udubljivanje u drugi deo gnome, naime, u reči da te ujede. Pretpostavljamo da je mnogi roditelj na ovaj nemili događaj, neželjeni razvoj situacije odnosa s njegovim detetom, odreagovao uključenjem dugmića za najteže negativne emocije. On ispada gubitnik u tom odnosu (bez obzira, u ovom trenutku, što je to bitka bez pobednika; što je gubitnik i samo dete); on smatra da mu nije uzvraćeno onim što je zaslužio, da mu nije ukazana dužna zahvalnost - na šta sve upućuje prethodna premisa u kojoj on jasno ističe da ga je ’ranio. Ali ne samo to: negde u sebi, ili van sebe, u senci, roditelj oseća šta je sve izgubio od onoga što mu je taj odnos mogao doneti (njemu, kao i detetu). Zbog toga taj osećaj valja razmotriti sa više strana, nikako jednodimenzionalno, pokušati da se nađe izraz za neki obuhvatniji splet emocija koji bi opisao njegovu reakciju na takav ishod odnosa. Negde u prethodnom tekstu pokušao sam da u te svrhe uvedem izraz regiznacija. Neki roditelj su rezignirani zato što ih ’’kuče’’ koje su ’ranili ujede, odnosno zato što se deca koju su podizali podigoše protiv njih. Šta znači rezigniranost, koliko to složeno osećanje odgovara u tumačenju našeg gnomskog izraza i šta nam ono govori, na šta nas upućuje kada se radi o odnosima odraslih i dece?