Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (9)

Drugi pristup posmatra pedagoški odnos iz ugla deteta – onoga ko se vaspitava. Zamislite svet posmatran očima jednog ’’kučeta’’. Ono, pri tom, nije samo objekt; ovde je ono subjekt svog vaspitavanja. Ovo vam je jedno drugačije shvatanje subjektivnosti kada je o vaspitanju reč. Vaspitanje je, sudeći po tom pristupu, usvajanje svega onoga što nudi sredina u kojoj dete živi, u cilju razvoja sopstvenih mogućnosti. To je prostor za dokazivanje, izražavanje i potvrđivanje ličnosti, u njenom odnosu sa drugima i samostalno. Nije akcenat na ’ranjenju, akcenat je na jedenju! – svega što se u neposrednoj okolini našlo a što se može svariti.

Kažu da čovekova ličnost putem vaspitanja stiče i usvaja vrednosti, kao i dispozicije za njihovo dalje usvajanje. Cilj vaspitanja je višestruk: da pojedinac obezbedi svoje mesto u društvu, da se pripremi za svoj npoziv i izdržavanje, da izgradi pogled na svet, sistem vrednosti i savest, da pokrene interesovanja, kritičnost, učešće u moralnim i kulturnim ostvarenjima. Naravno, ovde se vidi da je svako poređenje sa ’’kučetom’’ neumesno i ono se otkriva kao izmišljotina sveta odraslih. Ako iskoračimo iz tog sveta i njegovih asocijacija, lako uviđamo da cilj vaspitavanja nije da poraste, da se dresira dobar i koristan pas, niti pedagogija ima ikakve veze sa ’ranjenjem. Pedagogija je u ovoj perspektivi dragoceno nasleđe opšteg ljudskog iskustva koje je namenjeno odraslima i deci – svima onima koji brinu o svom daljem sazrevanju. Granica između sveta deteta i sveta odraslih nije tako strogo određena. Odrasli ljudi uvek se u izvesnoj meri mogu smatrati decom, osobama kojima lično usavršavanje i dalje predstoji, a koje nisu tek nečije ’’kuče’’.

Oba pomenuta pristupa ostaju u nekom smislu jednostrana i ograničena. U novije vreme, nakon što je misao egzistencijalista istakla vrednost susreta i opštenja između ličnosti, češće se uzimaju u obzir obe strane u pedagoškom odnosu. Vaspitanje se tumači kao komunikacija, saradnja između ljudskih bića, proces u kojem se događa izgradnja i formiranje ličnosti. Kvalitet vaspitanja jednak je kvalitetu odnosa kakav postoji između starijeg i mlađeg. Vaspitanje je proces negovanja i usavršavanja tog odnosa, ali i postignuti rezultat (vaspitano dete, ne na’ranjeno ’’kuče’’), koji blagotvorno deluje na ličnost i njeno sazrevanje. Kao takvo, vaspitanje je uvek ostvarenje mogućnosti koje su ljudima date, do čijeg ostvarenja oni dolaze svojim slobodnim i odgovornim delanjem.