Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (11)

Postoji nekoliko nivoa na kojima se može razmatrati ljudska subjektivnost. Nazovimo prvi nivo onim ’’šta neko treba da uradi’’, drugi ’’šta bi mogao da uradi’’, a treći ’’šta je Bog dao da uradi’’. Sve su ovo potencijali. Ispred radnje iskazane u konjunktivu, stoji njen indikativ: šta on zapravo radi. O tome šta bi trebalo, šta biste mogli i šta je Bog dao da radite može se raspravljati do u beskraj, mogu se osmišljati različite strategije otvaranja i odbrane; od onoga šta zaista radite neće vas spasiti ni tim konsultanata Tigrana Petrosjana. Zašto sam napisao da precenjivanje uloge odraslih krije u sebi potcenjivanje vrednosti detinjstva? Svuda gde ta uloga malo više dobija na značaju kao subjekt, to malo značaja oduzima se detetu kao objektu. Interpretacija po kojoj su roditelji davali previše ili premalo ljubavi svom detetu, šta god to značilo, predstavlja dete u pasivnom položaju: kao primaoca, uživaoca ili lišenog, lišavajući ga važnosti ma kakve reakcije kojom bi ono nastupilo kao subjekt u razvoju događaja.

Po Hegelu, šta god on time hteo da kaže, subjektivnost je uzvišena samosvest ljudi u svetu kulture i samootuđenja. Problem subjektivnosti bio je ono oko čega su se lomila koplja u etici odnosa sa decom, počev od vremena u kojem je zavladao diskretni šarm buržoazije pa sve do danas. To je u mnogo čemu bio i problem objektnosti, jer deci još uvek nije naširoko priznata subjektivnost u njihovom sopstvenom razvoju. Moderna pedagogija, nastala otprilike u XVII veku, naglašavala je da se subjekt uopšte može konstituisati samo u zavisnosti od vaspitanja. Ispada da ’raniti ’’kuče’’ može samo neko ko je i sam dobro na’ranjen, te je tokom tog procesa doživeo tajanstvenu transformaciju iz ’’kučeta’’ u čoveka ili ženu. Postmoderno mišljenje preuzelo je ovu tezu da bi je radikalno osporilo. Subjektivitet je moguć, ali ne posredstvom vaspitanja.

U zloglasnom XVII veku, nakon kojeg su nastupali vekovi sve zloglasniji, otpočelo je utopijsko stremljenje ka popravljanju ljudi, ka stvaranju novog čoveka u moralnoj sferi. Rezultati su začuđujući. Ljudi su i pre toga vaspitavali decu i ispravljali odrasle. Međutim, vaspitanje je tek onda, početkom moderne ere, bilo uzdignuto na nivo odlučujućeg sredstva društvene promene i promene ličnosti. Pri takvom načinu razmišljanja nije ni moglo biti postavljeno pitanje o ličnosti kao subjektu, nego se vaspitanje, ili tačnije prikriveni drugi, javlja kao subjekt. ’’Kuče’’ najčešće i ne zna ko je taj koji ga ’rani, još manje kako on to čini. Ali ’’kuče’’ ne može da preživi ukoliko ga neko ne ’rani. Tako je bilo i sa decom - sve dok cilj nije postao oslobađati a ne ograničavati čoveka. Tek tada je došlo do preokreta u percipiranju ’’kučeta’’ i njegove sudbine.  Ako se kao cilj podvuče optimalni razvoj sposobnosti, onda samo podsticanje svih potencijala može biti legitimni cilj vaspitanja.