Vaše dete - kuče!? (5)

’Rani kuče da te ujede je izraz koji otkriva dve istine o identifikaciji dece. Prva je to što se identifikacija odvija uporedo sa određenim očekivanjima, a drugo, što je ona nepodudarna i uveliko siromašnija od detetove samoidentifikacije. Sadržaj razlike u prilog samoidentifikaciji deteta ostaje skriven od odraslih i upravo se u tom tajanstvenom području nalazi ’’razlog’’ neočekivanog ujedanja. Postojanje tog područja ne umanjuje sugestivnu moć roditeljskih očekivanja. Deca zapadne civilizacije, za koju se pretežno očekuje da su neodgovorna, zaista se ponašaju neodgovorno, dok se deca u urođeničkim plemenima po odgovornosti manje razlikuju od odraslih. Ipak, nije sve u očekivanju odgovornosti i drugih pozitivnih osobina. Mnogo toga u ponašanju i očekivanjima odraslih ostaje skriveno i od njih samih, potisnuto, neosvešćeno, i u toj neosvešćenosti možda se krije najveći deo obrazloženja zašto je do neočekivanog ishoda došlo.

Pred ’’kučetom’’, sudeći po pravilima transakcione analize, stoje tri moguća puta. Ili će se dogoditi njegova tajanstvena transformacija u dete, te će se ono, i nakon odrastanja, zadržati na igrama koje igraju deca; ili će ’’kuče’’, opet na tajanstven način, izrasti u čoveka, te će se nakon vremena predviđenog za njegovo odrastanje posvetiti igrama odraslih; ili će se ono, po nekom trećem tajanstvenom točku karme, pretvoriti u ljudsko biće koje će potom ’raniti svoje ’’kuče’’ ili podizati svoje dete, jer je to igra u kojoj će se ono najsnažnije identifikovati. Verujem da tokovi ovih transformacije u značajnoj meri zavise od toga kako ko ’rani svoje ’’kuče’’, kako ko uopšte definiše pojam ’’kučeta’’, ali pre svega kako doživljava i identifikuje sebe kao roditelja, ’ranitelja, odnosno vlasnika.