Vaše dete - kuče!? (14)

Autoritet u koji se veruje – nastavlja na drugom mestu Jaspers – jedini je izvor vaspitanja koje se tiče samog načina bitisanja. U svom razvitku čovek je, zbog usvajanja sadržaja koji se tradicijom prenose, vezan za autoritet. Rastući u njemu, njemu se otvara prostor u kojem ga biće sa svih strana susreće. Rastući bez autoriteta, čovek doduše stiče znanje, ovladava govorom i mišljenjem, ali ostaje prepušten praznim mogućnostima prostora u kojem ga ništavilo ukočeno gleda. Kad je pomoću autoriteta došao do sebe, pojedinac prerasta okvire autoriteta – završava Jaspers. Šio mi ga Đura! – odgovaram ja. Taj tajanstveni trenutak u kojem čovek navodno prerasta autoritet koji ga je do tada vodio ’’do njega samog’’ meni liči na trenutak u kojem ’’kuče’’ na sasvim neshvatljiv način ipak postaje ljudsko biće. Zaista, ovo o čemu piše Jaspers daje za pravo svim roditeljima koji bi želeli da identifikuju svoje dete kao ’’kuče’’, dopunjujući zdravu narodnu mitologiju ne tako zdravim mitovima nauke.

Autoritet u koji se veruje jedini izvor vaspitanja? Naravno da je jedini, jer onaj autoritet u koji se ne veruje završava tamo gde mu je i mesto, odbačen. Samo što to vaspitanje o kojem Jaspers piše ni za dlaku ne prevazilazi ono što se u srpskom narodu nazivalo ’ranjenjem ’’kučeta’’, a ako je to vaspitanje koje se tiče samog načina bitisanja – utoliko gore po sam način bitisanja. Stvarno, razgledanjem načina bitisanja na ljudima oko nas moglo bi se prepoznati poreklo u tom i takvom vaspitanju, s tim što se tom ’’bitisanju’’, kada ga posmatramo na delu, ne može naći ni zrno zrelosti i zdrave ljudske komunikacije. Tamo gde se one i mogu naći, sigurno nisu nastale putem vaspitanja koje izvire iz autoriteta u koji se veruje. Uzalud i Jaspersovo upozoravanje na zmijski pogled ništavila. Ja u taj doživljaj verujem i skidam kapu svim misliocima egzistencije koji su ga imenovali, ali – ako autoritet treba od njega da nas spašava – cenim da smo ispali. Ne znam odakle gospodi egzistencijalistima pravo da tako podučavaju, ali znam da nije lepo da nas plaše. Do tog pogleda vi ste, deco dvadesetog veka, i došli zato što vam je autoritet kome ste se priklanjali došao glave. To važi i za vas, France Kafko, i za vas, Žan Pole Sartre, i za vas, pobožni brate Serene Kjerkegore, a isto tako i za vas, marljivi teoretičare, Karle Jasperse! Džaba vam biće koje vas sa svih strana susreće. Nemojte tako nas da učite.