Vaše dete - kuče!? (4)

Erik Bern je sastavio sistem transakcione analize, po kojem odrasli nastupaju uvek iz jednog od tri moguća stanja svesti. Jedno stanje je ego odraslih, drugo je roditeljski ego a treći – ego deteta. Nečija ličnost može se identifikovati na osnovu njegovih ego-stanja, posmatrajući komunikaciju koju taj neko razvija kao ’’igru’’ koju trenutno igra. Sudeći po načelima transakcione analize, komunikacija odraslih sa decom događa se na tri uobičajena načina: kao igra sa detetom iz pozicije odraslog, igra sa detetom iz pozicije roditelja i igra sa detetom iz pozicije deteta. Nekako nam najlepše zvuči ova treća mogućnost, najpre zato što igra autentično pripada detetu, a potom i što identifikovanje deteta sa detetom više obećava. Naravno, ego deteta ne ograničava se samo na pozitivne konotacije, usled čega i igre iz pozicije odraslog i iz pozicije roditelja imaju svojih prednosti.

Mene ovde interesuje nešto drugo. Naime, dominacija jednog od ovih ego-stanja u odraslih ljudi umnogome zavisi i od načina samog njihovog odrastanja. Razvijenost nečijeg ega deteta mnogo duguje načinima na koje su odrasli i roditelji ’’igrali igre’’ sa njim dok je zaista bio dete. Određena ophođenja prema deci više potpomažu razvitak njihovog ega roditelja, a neki pak ega odraslog. Ova dva ego-stanja razlikuju se, između ostalog, po tome što osoba u ego-stanju odraslog više vodi računa o sopstvenom sazrevanju, jačanju, daljem usavršavanju. Osoba u ego-stanju roditelja preciznije je usmerena i s manje ostatka identifikovana u svojoj roditeljskoj ulozi. Bio bi to amaterski pokušaj i znak nepoštovanja Bernovog dela kada bih sada, makar i ovlaš, pokušao da skiciram koja ophođenja u ranom detinjstvu vode u kom pravcu. Umesto toga, radije ću se vratiti starom gnomskom izrazu ’Rani kuče da te ujede, o kojem u poglavlju o identifikaciji još nije bilo reči.

Ne može se govoriti o ’’egu kučeta’’, bio bi to paroksizam, iz prostog razloga što se ’’kuče’’ odnosi na decu, ličnosti u razvoju, kojima još uvek ne identifikujemo ego-stanja. Ujed nije ’’igra’’, bar u onoj meri u kojoj ’’kuče’’ nije sazrela ličnost. Međutim, ’’kuče’’ je identifikacija, i to ona čije posledice nisu nimalo zanemarljive niti bezazlene. Kada vas ’’kuče’’ koje ste ’ranili ujede, ono to, u izvesnoj meri, čini i na osnovu određene slike o sebi koja se razvija, do izvesne mere, i pod uticajem vaše identifikacije. Ako vas ’’kuče’’ ujede, to može da znači da se vaša identifikacija ne poklapa sa njegovom samoidentifikacijom. Kada bi se poklapala, ’’kuče’’ bi moralo da vam bez ostatka iskazuje odanost kakva je jednom ’’kučetu’’ i primerena, zato što bi u tom slučaju njegova samoidentifikacija morala da se gradi saobrazno glavnom toku vašeg ophođenja prema njemu i vaše roditeljske samoidentifikacije, koje ste vi definisali kao ’ranjenje.