Vaše dete - kuče!? (13)

Psiholozi žele da dodaju da svako dete raste i napreduje, na ovaj ili onaj način, samo preko neizbežne identifikacije sa roditeljima. Dugo se smatralo da identifikovati se sa roditeljima znači ništa drugo nego prihvatiti, najpre nesvesno, zatim svesno, njihov autoritet. Naravno, uvek je tu negde stajala i napomena da oni misle na normalnu identifikaciju i stvarni autoritet roditelja. Ja bih ovde da dopunim da normalna identifikacija, u ovom značenju koje psiholozi nameću, ne postoji, kao što ne postoji ni stvarni autoritet roditelja i bilo kog živog čoveka. Nastavak priče o identifikaciji glasi da dete, usvajajući ovaj autoritet, prolazeći kroz brojne faze normalnog prkosa, odupiranja i borbe sa autoritetom roditelja, lagano izgrađuje svoj sopstveni ego, ono postaje slobodna i nezavisna ličnost. Šatro nema slobodne ličnosti koja prethodno nije prošla kroz fazu identifikacije, a zatim otpora autoritetu roditelja. Ispada da je dete neko neobično biće, koje se u ranim fazama svog sazrevanja iznenada okrene od ’’normalne’’ identifikacije ka buntu, tako da moramo, makar i nevoljno, proglasiti i taj bunt normalnim – jedino što nam nije jasno otkud se pojavila takva jedna krivina u onome što posmatramo kao normalan i zakonomerni razvoj.

Jaspers je dobro znao šta je egzistencija. On piše da je ona moguća samo  kao težnja da se postigne harmonija bića, a ta težnja se javlja samo kad doživljavate osujećenje. Čovek kao biće-na-putu, tumači Jaspers, neprestano nailazi na osujećenja koja su mu podsticaj za slobodnu delatnost. Eto nekog argumenta koji bi mogao da objasni protivrečnosti identifikacije definisane u njenom klasičnom psihološkom značenju. Nemam ništa protiv Jaspersa, osim što kažem da bi bolje bilo da je ćutao. To što je on rekao bilo bi nam jasno i bez njega, ali nije trebalo davati oružje u ruke onima koji žele da odbrane priču o ’’normalnoj’’ identifikaciji dece i ’’stvarnom’’ autoritetu odraslih.

Jedino što bih ja nazvao stvarnim u ovoj konstrukciji jeste čovekov ego (koji stvarno nastaje putem Jaspersovih probijanja kroz uzastopna osujećenja), a jedino što bih nazvao normalnim jeste čovekovo odupiranje. O identifikaciji i autoritetu bih zabranio i da se priča, a iznad reči o slobodnim i odgovornim ličnostima stavio bih veliku cenu – pa ko ima da plati neka govori. Slažem se da čovek od malih nogu nailazi na sve sama osujećenja, ali ja ne bih ta osujećenja posmatrao kao Božji dar već kao ljutu nevolju ljudskog postojanja. Još manje bih u njima nalazio objašnjenje zašto mladi treba da prkose stvarnom autoritetu, niti bih u autoritetu video smisao nečega što postavlja osujećenja pošto čovek nikako drugačije ne može dostići harmoniju i slobodu. On postavlja osujećenja upravo zato što i sâm znači smrt svake harmonije i slobode, dok svi ljudi udaraju u osujećenja zato što nijedan autoritet nikada nije bio stvaran.