Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (4)

Sećam se jednog starog vica, gde Bosanac putuje brodom u svemir, a drugi član ekspedicije je neko kuče. Prvog jutra stiže im poruka: ’’Zemaljska kontrola zove kuče! Zemaljska kontrola zove kuče! Pritisni levo dugme i povuci levu ručicu nadole’’. Par sati kasnije stiže i druga poruka: ’’Zemaljska kontrola zove kuče! Zemaljska kontrola zove kuče! Pritisni desno dugme i povuci desnu ručicu nagore’’. Istog popodneva ponovo: ’’Zemaljska kontrola zove kuče! Zemaljska kontrola zove kuče! Poravnaj sve dugmiće na crvenom delu pulta i uključi zeleno svetlo’’. Negde predveče stiže i poslednja poruka za taj dan: ’’Zemaljska kontrola zove Bosanca! Zemaljska kontrola zove Bosanca! Na’rani kuče i nemoj ništa da diraš!’’

Zbog nečeg, ovaj vic mi dođe kao odlična ilustracija poznatih optužbi međusobno upućivanih između supružnika, ponekad jednostrano upućivanih jednom supružniku od strane drugog, a često i po kojem odraslom detetu od strane njegovih ostarelih roditelja – optužbi za nekompetenciju u podizanju dece. Nije retkost da se neki nespretni mladi otac ili majka, nakon što se pokaže da nisu nepogrešivi u svom ophođenju sa decom, najednom nađu u ulozi bosanskog kosmonauta. ’’Ja ne umem sa decom’’, ne preostaje čoveku ništa drugo nego da to zaključi, nalazeći se pod neprestanom paljbom svog freak-control bližnjeg. U srećnim slučajevima, te optužbe zadobijaju oblik: ’’Idi i radi nešto drugo’’; u onim manje srećnim nastavlja se beskonačna obuka pod rukovodstvom druge zainteresovane strane (obično neurotično kritičarski raspoloženih roditelja ili supružnika) u veštini tačnog, pravilnog i svrsishodnog postupanja sa decom. Ako se nađete u takvom položaju, računajte bar na dve nevolje: jednu manje strašnu, a drugu kudikamo strašniju, upravo tragičnu - kako po vas tako i po decu.

Prva, manje strašna nevolja, jeste to što su ovakve kritike po pravilu osnovane. Vaši bližnji su u pravu. Sve što navode tome u prilog tačno je do bola...