Da te ujede (6)

Sve ono neočekivano, neželjeno, loše što doživimo od svog deteta može se posmatrati iz dva smera: spreda i straga. Ovde činimo što je do nas, da postane vidljiv i drugi aspekt poteškoća u komunikaciji sa decom, koji se, kada gledate kao i obično, skroz gubi: to je ’’namera’’ ili svrha samog nemilog događaja, ma šta on bio, a time i smisaonost tog zbivanja. Slušajući probleme roditelja, sve što tražim od njih jeste da se otvore ka toj mogućnosti – da neko neželjeno stanje, ili postupak njihovog deteta, ima smisao. Malo ko će pristati da tu još ima o čemu da se raspravlja. ’’Mi smo žrtve okolnosti – i posle svega teškog što nam se desilo očekujemo samo da nam date saučešće, i sažaljenje’’ – reći će oni, ako ne u redovima a ono između njih. Mogućnost da dopustite da postoji sledeći korak, ili da je lopta u vašim rukama, zahteva mali duhovni napor. To traži da zauzmete određeni duhovni stav, i to stav vere. Ovde ne mislim na veru u religioznom smislu, već na veru u širem, životnom, duhovnom značenju: veru da može biti dobro, da će biti dobro i da je, svakako, već dobro. Takva vera omogućava nam da drugačije izlazimo na kraj sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Ona nam daje jedno novo shvatanje života, prema kojem je ovaj život tok, put pred kojim se prostiru razne mogućnosti, a ne niz strašnih presuda i kapitulacija pred sudbinom.

Stručnjaci za porodicu i vaspitanje veruju da će otklanjanjem uzroka uspeti da zaustave dalji razvoj problema sa decom, a ne računaju na to da su problemi sa decom tako fleksibilni da će sami iz sebe poroditi i naći nove uzroke da bi mogli i dalje da se ostvaruju. Funkcionalno stručno posmatranje treba da se dopuni drugom istinom koja nedostaje. Ja ne osporavam da postoje uslovi i pravila komunikacije koji su u psihologiji istraženi i opisani, ali se oštro protivim tvrdnji da je u tim procesima uzrok svih kretenizama koji koče naše odnose sa decom. Funkcionalne procese možete uvek raspoznavati i isticati, ali uvek možete tragati i za sadržinskim značenjem. U konfliktu odraslog sa detetom senka (ono što smo u prethodnim poglavljima nazvali ’’pas’’) demonstrira svoje prisustvo i ostvaruje se, da ne kažem: laje. Ako prebiramo po uzrocima iz prošlosti, to nas može odvratiti od pravih informacija i uputiti vas u pravcu Nedođije.

Da te ujede (5)

Sada se usmerimo pravo na srž filozofskog razlikovanja između kauzaliteta i finaliteta, koje nije samo stvar naše hermeneutike. ’Rani kuče da te ujede! Zašto te ujede? Ovo pitanje možemo razložiti u dve mogućnosti: Zbog čega te ujede? i Radi čega te ujede? Prvo pitanje traži odgovor sa uzročnog stanovišta. Ujed je posledica. Šta se dogodilo pa te ujede? Šta si to radio pa je došlo do toga? Ili: šta mu bi da tako postupi? Mislim da je suština ove gnome usmerena na istraživanje uzroka sa aspekta ovog poslednjeg pitanja. Najpre, tražimo uzroke takvom činu, a potom: tražimo ih van nas, bićemo zadovoljni ukoliko se pokaže da se uzroci ne nalaze u području naše odgovornosti. Drugo pitanje je pitanje sa finalnog gledišta. Ujed je znak, smernica, ukaz ka nečemu što tek treba da se pokaže. U čemu je smisao toga što se dogodilo? Na koji te put to izvodi, čemu te uči? Ili: koja je svrha jednog takvog iskustva? Mislim da se naše kazivanje ne bavi time.

Međutim, stvarna poruka kazivanja tiče se svrhe prve radnje navedene u njemu, a to je ’ranjenje. ’Rani kuče... Zašto ga ’raniš? Uzročni način posmatranja nudi nam odgovore poput ovih: ’’’Ranim ga zato što sam mu roditelj, što mi je to dete, činim to usled svog roditeljskog osećaja, što znači ili sa duhovnog aspekta roditeljske odgovornosti ili sa animalnog aspekta roditeljskog nagona, svejedno’’. Drugačiju poruku daje nam finalni pristup pitanju razloga. Radi čega ga ’raniš? Ovde roditelj dolazi u jednu prilično nezgodnu situaciju, jer ne možete nabrojati svoja očekivanja a potom nastaviti da se pozivate na ljubav. Ljubav ne bi trebalo da ima nikakvog posebnog motiva, inače će biti okvalifikovana kao nedovoljno valjana. Oni prostiji prosto će reći da ga ’rane zato što očekuju određena uzvraćanja dobrim, ili bar toliko da im se ukaže zahvalnost. Sofisticiraniji među roditeljima navešće neki motiv koji se tiče njih samih: ’rane ga radi toga da bi se sami usavršavali u ljubavi i svemu što otuda proizilazi. Tada će se pojaviti neko iz klase rezigniranih i na osnovu svog nemilog iskustva izraziće se onako jezgrovito, neumoljivo, gnomski: ’Rani ga da te ujede. ’Rani kuče da te ujede. Dođosmo do tačnog logičkog mesta ove izreke. Oni koji očekuju nešto za sebe, u svoju korist, prema sebi, videće u ovome čitav jedan mali manifest roditeljske rezignacije. Drugi, koji očekuju od sebe, u sebi, iz sebe i svoje odgovornosti, za druge, za čitav svet ili opet za sebe, pogledaće dalje u budućnost.

Da te ujede (4)

Postoji jedna mala nevolja sa srpskohrvatskim jezikom – nevolja mala, a životne posledice kardinalno teške. Ona se nalazi u mogućnosti dva sasvim različita tumačenja predloga zbog. Jednu mogućnost nazvao bih (u gramatičkom smislu) pravom upotrebom tog termina. Druga mogućnost je neprava i odlikuje se sasvim drugačijim misaonim smernicama. Možda ste bili u prilici da vas dosadni jezikoslovci i fanatici pravilnog izgovora zaskoče sa ispravljanjima pojedinih izraza koje upotrebiste. Što je izraz manji, iskazan u manje reči i kraćim rečima, to vaša nervoza veća. Jedan od najgorih slučajeva u kojima vas takvi mogu spopasti vezan je za tačno značenje reči ’’zbog’’. Jedno tumačenje (pravo) ove reči je uzročno i ono opisuje posledicu neke svršene radnje ili nekih ranije stečenih i formiranih uslova. Drugo tumačenje (nepravo) tiče se ljudskih namera i očekivanja – u budućnosti. Upravo na toj krivini sačekaće vas zanovetala, oni koji ne dopuštaju neprave upotrebe reči, i saopštiće vam s visine da se na tom mestu ne može koristiti reč ’’zbog’’ – zato što u srpskohrvatskom postoji za to adekvatniji izraz. To je izraz ’’radi’’.

Ne slažem se da treba zabranjivati upotrebu reči u nepravim značenjima. Međutim, na ovom mestu, radi jasnoće (ne zbog jasnoće), držaćemo se ovog drugog, preciznijeg izraza. Evo u čemu je razlika. Vi možete reći da ste upisali neku školu zbog diplome, osnosno kvalifikacije, i zbog toga da dobijete tu diplomu, kao i zbog znanja koje ćete tamo steći. To bi bila neprava upotreba predloga zbog. Tačniji, lepši, minuciozniji izraz bio bi radi. Upisali ste školu radi diplome, radi toga da steknete kvalifikaciju, radi znanja koje ćete tamo steći. Tada nema nesporazuma. Niste upisali školu radi toga što vam je bilo potrebno da se školujete, radi toga što ste stekli uslove da je upišete, ili radi toga što su vas roditelji ubedili u to. Sva ova značenja su uzročna, i tu je obavezna upotreba reči ’’zbog’’. Ali ako upotrebite reč ’’zbog’’ ne u uzročnom već u finalnom značenju, vi ste propustili da uzmete jasniji, precizniji izraz, a možda ste u nekim logički finijim stavovima otvorili vrata i za nesporazum.

Da te ujede (3)

Ne znam postoji li koren ove reči u latinskom, i ako postoji koji je, ali znam da na engleskom resignation znači nešto kao odustajanje, dizanje ruku od nečega, predaja, davanje ostavke. Vi postupate rezignirano kada osećate izvesno ogorčenje zbog trenutne nezadovoljenosti nečega na šta mislite da imate pravo, ali ne samo za sadašnjost, već i za budućnost: kada se izjalove vaše nade, sruše dobra očekivanja, iznevere ubeđenja. Niko ne zna kada će ’’kuče’’ da ujede; to se dešava uvek nenadano. Nenadano – ne samo u smislu događaja već i vremena u kojem bi događaj, možda drugačiji, trebalo da se zbude. Možda je blagodarnost koju vam duguje vaše dete trebalo da se iskaže u bližoj ili daljoj  budućnosti, pošto ono tek bude sazrelo da bi moglo da pruži takva uzdarja. Međutim, ono vas sada ujede. Time ono nije samo uzvratilo vašoj ’rani na pogrešan, rđav način; ono je, u jednoj drugačijoj perspektivi, time zatvorilo sebi put da ubuduće odreaguje na ispravan, bolji, željeni način. U tom smislu, rezignacija nije samo emocija koja sledi određenom tumačenju, zapisu i overavanju prošlosti u sadašnjem trenutku. Ona, mnogo gore, proizilazi iz dubljeg negativnog tumačenja – onog koje zatvara put, koje sprečava da se sadašnji trenutak otvori prema budućnosti u kojoj bi se on (ujedno sa čitavom prošlošću) još mogao i iskupiti.

Da bismo se uhvatili u koštac sa rezignacijom, moramo tačno postaviti pitanje, odnosno problem razloga. Zašto se nešto sada događa, ili zašto se dogodilo (preciznije je ovde upotrebiti aorist: zašto se nešto sada dogodi)? Zašto vas ’’kuče’’ koje ’ranite ili koje ste ’ranili – ujede? Na pitanje ’’zašto’’ postoje dva moguća odgovora, za čije je razlikovanje neophodan jedan, manje ili više, suptilniji pristup problemu, bilo da se radi o dobrim, željenim, bilo neželjenim događajima. Ako posmatrate na prost način, jedini odgovor, ukoliko postoji, mogao bi da bude: ’’to se desi zbog toga i toga’’. Rezignirani roditelj reći će: ’’ujede me zato što sam ga ’ranio’’, to jest uprkos tome što sam ga ’ranio. Ovo ’’uprkos’’ objašnjava da se dogodilo nešto za njega neočekivano, i to neželjeno neočekivano, neželjeno zbog toga što subjekt smatra da su sva njegova dela, usmeravana i opravdavana dobrim namerama, morala da dobiju drugačiji, povoljniji ishod. Ovde nije reč prosto o cinizmu. Rezignacija koja stoji u osnovi ovog izraza upravo se očitava u osmišljanju novog iskustva, u nauci koju je subjekt iznenada na svojoj koži naučio i njome ovladao. On je time prenosi svetu: činite dobro kao što sam činio ja, pa će vam se dogoditi nešto neočekivano zlo kao što se meni upravo dogodi. 

Ali nije svaki način na koji pristupamo pitanju razloga prost. 

Da te ujede (2)

Jedan od profesora na Bogoslovskom fakultetu pokušao je da nam protumači šta zapravo znači hrišćanska eshatologija, i kakvo je to buduće vreme u kojem ljude čeka njihovo spasenje. Kao primer par excellence uzeo je jevanđeosku Besedu na gori.

Blaženi koji plaču, jer će se utešiti. Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi. Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani...

Dobri poznavaoci hrišćanske eshatologije neće se upecati na ove jezičke konstrukcije. Elem, uprkos vezniku ’’jer’’, ovde nikako ne treba pomišljati na uzročno-posledičnu vezu. Taman posla da će se utešiti na nebu oni koji ovde plaču tek zato što su plakali. Uteha, nasledstvo zemlje, nasićenje pravdom, pomilovanje nisu nešto što pojedini ljudi zaslužuju, odnosno zarađuju, nekim načinom ponašanja na zemlji. Spasenje, pomilovanje, poslovi budućeg veka - logički, čak i hronološki, prethode preokupacijama i raspoloženjima ovozemaljskog života. Radi se samo o tome da tek pojedini među nama prepoznaju svoju situaciju, ubace se u nju, gledaju iz malo šire perspektive (naime, sa gledišta večnosti), tako da se u njihovom ponašanju pokazuju na zemlji dela Božja. Neki drugi preokupirani su svakojakim drukčijim naumima, tako da se oni ovde smeju, svađaju, boli ih uvo za pravdu, a nisu nešto ni milostivi. Sa gledišta večnosti, na njima se odražavaju neke drugačije perspektive, tako da bi im bolje bilo, dok ima vremena, da se malo preispitaju. Nego, pustite ih. Neka ih život nauči onome čemu mi ne možemo.

Vratimo se mi na ovom mestu našem ’’kučetu’’ i onome ko ga ’rani. U ovom delu knjige prelazimo na udubljivanje u drugi deo gnome, naime, u reči da te ujede. Pretpostavljamo da je mnogi roditelj na ovaj nemili događaj, neželjeni razvoj situacije odnosa s njegovim detetom, odreagovao uključenjem dugmića za najteže negativne emocije. On ispada gubitnik u tom odnosu (bez obzira, u ovom trenutku, što je to bitka bez pobednika; što je gubitnik i samo dete); on smatra da mu nije uzvraćeno onim što je zaslužio, da mu nije ukazana dužna zahvalnost - na šta sve upućuje prethodna premisa u kojoj on jasno ističe da ga je ’ranio. Ali ne samo to: negde u sebi, ili van sebe, u senci, roditelj oseća šta je sve izgubio od onoga što mu je taj odnos mogao doneti (njemu, kao i detetu). Zbog toga taj osećaj valja razmotriti sa više strana, nikako jednodimenzionalno, pokušati da se nađe izraz za neki obuhvatniji splet emocija koji bi opisao njegovu reakciju na takav ishod odnosa. Negde u prethodnom tekstu pokušao sam da u te svrhe uvedem izraz regiznacija. Neki roditelj su rezignirani zato što ih ’’kuče’’ koje su ’ranili ujede, odnosno zato što se deca koju su podizali podigoše protiv njih. Šta znači rezigniranost, koliko to složeno osećanje odgovara u tumačenju našeg gnomskog izraza i šta nam ono govori, na šta nas upućuje kada se radi o odnosima odraslih i dece?

Da te ujede (1)

Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe Carstvo tvoje, da bude volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji. Hleb naš nasušni daj nam danas i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenja no izbavi nas od zloga.

Kao što i mi opraštamo dužnicima svojim... Već neko vreme sedim zamišljen nad ovim rečima, i pitam se kako bi one mogle da se protumače a da to ne bude banalno. Zar je moguće da nešto tako veliko, kao što je oproštenje dugova naših, zajedno sa davanjem hleba našeg nasušnog, ostvarenjem volje, dolaskom Carstva i svećenjem imena Oca našega koji je na nebesima, stoji u zavisnosti od nečeg tako prostog kao što je naše praštanje dužnicima svojim? Pa mi čas praštamo čas ne praštamo. I kad praštamo kao da ne praštamo, a kada ne praštamo kao da smo odavno oprostili. Zar Otac koji je na nebesima neće oprostiti onima koji ne opraštaju dužnicima svojim samo zato što oni ne opraštaju dužnicima svojim!? Nije li on prvi oprostio svima, i nama i našim dužnicima, pa nama sada to daje šansu, inspiraciju, ideju da i mi oprostimo dužnicima? Pa se onda, kroz opraštanje i neopraštanje dužnicima, pokazuje u kome je sila, ko uopšte prihvata a ko odbacuje oproštaj Oca nebeskog...

Ima u pravoslavnom molitveniku jedna zanimljiva molitva, nastala iz pera, odnosno iz duše nekog prepodobnog oca. On je kazao: Gospode, hteo ja ili ne hteo, ti me spasi. Ja sam u prethodnom poglavlju malo izgrdio mislioce egzistencijalizma, ali sada kažem: neka im je svaka čast što su na filozofskom jeziku uspeli da izraze sva bespuća čovekove slobode. U rečima ove molitve vidimo kakve su grdne nevolje ljudi i pre mnogo vekova imali sa slobodom. Siroma’ prepodobni je, po svoj prilici, čitao spise učenih teologa koji su objašnjavali da će jedini koje Gospod neće spasiti biti oni koji to sami ne budu hteli. Okapavajući nad ovom logičkom konstrukcijom, prebirajući po svojoj duši i trudeći se da u njoj prepozna šta zapravo tačno znači hteti i ne hteti, naš molitvenik je na kraju prelomio preko kolena i obratio se Gospodu rečima: ma hteo ja ili ne, ti me spasi. Sjajna molitva, pravi dubinski vapaj duše.

Vaše dete - kuče!? (17)

Druga vrsta imenovanja u kombinaciji sa doslednošću potiče od naziva koje dajemo sebi. ’Ranitelj – kako to teatralno može da zvuči! Etiketiranjem sebe mi menjamo ne samo svoje ponašanje već i način na koji opažamo druge, prilepljujući i njima odgovarajuće etikete. Tako će vaše dete, ako se u ’’normalnoj fazi identifikacije’’ slučajno bude usprotivilo vašem autoritetu, biti obeleženo kao ’’kuče’’ koje vas ujede. Etikete su, po definiciji, potpuno pogrešne. Niste vi bez ostatka uvek i samo ’ranitelj, niti je vaše dete to što kažete da jeste. Ono što se može razumeti, to je da pogrešnoj samoidentifikaciji po pravilu sledi i pogrešna identifikacija drugih. Ako među nazivima koje dajete sebi stoje još i oznake autoriteta i vaspitanja, etikete će se iz vašeg uma ustremiti na decu otprilike na isti način kao što meci izleću iz šmajsera.

Čak i kada ovladate jezikom i naučite da osetite kada neko pokušava da utiče na vas koristeći se njime (što, imajući posla sa decom-adolescentima, i nije tako teško naučiti), vi ipak možete da izvlačite pogrešne zaključke iz toga što ste videli i čuli. Logički neipravan način razmišljanja – to je ono majmunče koje vam skače oko glave dok pokušavate da održite ravnotežu! Nepostojanje dokaza kao dokaz nepostojanja... okretanje autoritetu kao dokaz istinitosti... post hoc ergo propter hoc: ugrađivanje izmišljenih uzročno-posledičnih veza... apel na emocije u svrhu ubeđivanja... Filosofi su u naše vreme sastavili iscrpnu listu logičkih zabluda, poređanih u kategorije prema jedinstvenoj hijerarhijskoj taksonomiji. Može se pokazati da roditelji u svakodnevnom zajedničkom životu sa decom ne preskoče jednu od njih. Moglo bi se dokazati i to da namere u opštem slučaju nisu bile loše, niti je motivacija bila posebno zla. Na kraju krajeva, jedno se ne može poreći: u sve te zidove odrasli udaraju samo iz puste želje da čuju neku lepu reč. I malo razumevanja.

Vaše dete - kuče!? (16)

Reči koje koristimo u komunikaciji nisu isto što i predmeti koje tim rečima hoćemo da opišemo. Ne samo da nisu to, već su, poput naših modela stvarnosti, po definiciji nekompletne, neprecizne i izobličene. Ono što vidimo je nepotpuna i izobličena slika. Reči koje koristimo da je opišemo nisu precizne. U odnosu na značenje koje je na umu imao govornik, slušalac će te reči interpretirati uvek na malo drugačiji način. Kada ste roditelj, vi ste posebno često uzbuđeni. Razloga za to je napretek: počev od detetovog neravnomernog disanja u kolevci do ozonske rupe u omotaču. U stanju emotivne uzbuđenosti (da ne kažem: ubačenosti) teško da se može razmišljati o racionalnosti vašeg ponašanja.

Jezik podboden emocijama inače ima uticaja na nas, ali u nazivanju stvari proizvoljnim imenima ima i nešto više. Ono je iskombinovano sa moći pretpostavljanja unapred, što na komunikaciju sa decom ima uticaj sličan onome kakav su nuklearne borbe imale na infrastrukturu Hirošime i Nagasakija. Kad neko nema odgovarajuća lingvistička sredstva da razloži razgovor, kao što ga dete po pravilu nema, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se povuče iz rasprave. A tada smatrajte da ste, zajedno sa vašim detetom, izgubili rat.

Vaše dete - kuče!? (15)

Stvarni autoritet roditelja mogao bi da se odbrani samo ukoliko bi nam neko od njih na delu pokazao bezgrešnu i nepogrešivu komunikaciju sa decom. Pošto takve nema i nikada je nije ni bilo, onda je autoritet (vazda bio) samo pokriće za razliku u moći u korist velikih na štetu malih, odnosno dece. Razumem da nekoga fascinira moć, razumem da su takvi ljudi i najžešći branioci vaspitanja, ali ne znam odakle im drskosti da u takvim fenomenima ljudskog ophođenja traže puteve ka Odgovornosti i Slobodi. Na žalost, čovek se slomi još dok je dete, on internalizuje taj autoritet (ne identifikuje se ’’pomoću njega’’), čime postiže samo to da u sebi začne senku psa. Ona će mu ne samo oduzeti ljudski integritet i dostojanstvo, nego će ga po nekom – gle kako neobjašnjivom! – nepisanom pravilu nagnati da i svoju decu identifikuje onako kako su njega identifikovali dok je bio mali. Pa nego šta nego će da vas ujede! Ujedate i vi, uvaženi branioci autoriteta i vaspitanja, ali ne više one koji su vas ’ranili, već one koje podižete da budu ljudi.

Ubacio sam se.

Ponekad možemo da upadnemo u jezičku zamku i završimo vodeći bitke za vrednosti u koje uistinu ne verujemo. Ne samo što na taj način gubimo kontrolu nad sobom, već možemo tu svoju pogubljenost preneti i na druge. Ako ne shvatamo moć reči i mehanizam rada ljudskog jezika, postajemo podložni uticaju kojem ne želimo da podlegnemo. Najgrđe nevolje u komunikaciji sa drugima proističu iz nevine okolnosti da je čovek nešto unapred pretpostavio. Pretpostavka unapred je skriveno ubeđenje koje stoji iza bilo kakve iskazane istine. Da biste razumeli površinsko značenje nečije izjave, vi morate nesvesno unapred da pretpostavite da je bilo koji stav istinit. Emocije su samo jedan od mnogih nesvesnih faktora koji utiču na to u šta će čovek sebe da ubedi i šta će povodom toga da uradi. Ako je ljudsko srce stručnjak za dramatizaciju, mozak je majstor za racionalizaciju: pronalaženje logičkih objašnjenja za postupke iz prošlosti i za već postojeća mišljenja – posebno ako su ta mišljenja došla negde iz podsvesti.

Vaše dete - kuče!? (14)

Autoritet u koji se veruje – nastavlja na drugom mestu Jaspers – jedini je izvor vaspitanja koje se tiče samog načina bitisanja. U svom razvitku čovek je, zbog usvajanja sadržaja koji se tradicijom prenose, vezan za autoritet. Rastući u njemu, njemu se otvara prostor u kojem ga biće sa svih strana susreće. Rastući bez autoriteta, čovek doduše stiče znanje, ovladava govorom i mišljenjem, ali ostaje prepušten praznim mogućnostima prostora u kojem ga ništavilo ukočeno gleda. Kad je pomoću autoriteta došao do sebe, pojedinac prerasta okvire autoriteta – završava Jaspers. Šio mi ga Đura! – odgovaram ja. Taj tajanstveni trenutak u kojem čovek navodno prerasta autoritet koji ga je do tada vodio ’’do njega samog’’ meni liči na trenutak u kojem ’’kuče’’ na sasvim neshvatljiv način ipak postaje ljudsko biće. Zaista, ovo o čemu piše Jaspers daje za pravo svim roditeljima koji bi želeli da identifikuju svoje dete kao ’’kuče’’, dopunjujući zdravu narodnu mitologiju ne tako zdravim mitovima nauke.

Autoritet u koji se veruje jedini izvor vaspitanja? Naravno da je jedini, jer onaj autoritet u koji se ne veruje završava tamo gde mu je i mesto, odbačen. Samo što to vaspitanje o kojem Jaspers piše ni za dlaku ne prevazilazi ono što se u srpskom narodu nazivalo ’ranjenjem ’’kučeta’’, a ako je to vaspitanje koje se tiče samog načina bitisanja – utoliko gore po sam način bitisanja. Stvarno, razgledanjem načina bitisanja na ljudima oko nas moglo bi se prepoznati poreklo u tom i takvom vaspitanju, s tim što se tom ’’bitisanju’’, kada ga posmatramo na delu, ne može naći ni zrno zrelosti i zdrave ljudske komunikacije. Tamo gde se one i mogu naći, sigurno nisu nastale putem vaspitanja koje izvire iz autoriteta u koji se veruje. Uzalud i Jaspersovo upozoravanje na zmijski pogled ništavila. Ja u taj doživljaj verujem i skidam kapu svim misliocima egzistencije koji su ga imenovali, ali – ako autoritet treba od njega da nas spašava – cenim da smo ispali. Ne znam odakle gospodi egzistencijalistima pravo da tako podučavaju, ali znam da nije lepo da nas plaše. Do tog pogleda vi ste, deco dvadesetog veka, i došli zato što vam je autoritet kome ste se priklanjali došao glave. To važi i za vas, France Kafko, i za vas, Žan Pole Sartre, i za vas, pobožni brate Serene Kjerkegore, a isto tako i za vas, marljivi teoretičare, Karle Jasperse! Džaba vam biće koje vas sa svih strana susreće. Nemojte tako nas da učite.

Vaše dete - kuče!? (13)

Psiholozi žele da dodaju da svako dete raste i napreduje, na ovaj ili onaj način, samo preko neizbežne identifikacije sa roditeljima. Dugo se smatralo da identifikovati se sa roditeljima znači ništa drugo nego prihvatiti, najpre nesvesno, zatim svesno, njihov autoritet. Naravno, uvek je tu negde stajala i napomena da oni misle na normalnu identifikaciju i stvarni autoritet roditelja. Ja bih ovde da dopunim da normalna identifikacija, u ovom značenju koje psiholozi nameću, ne postoji, kao što ne postoji ni stvarni autoritet roditelja i bilo kog živog čoveka. Nastavak priče o identifikaciji glasi da dete, usvajajući ovaj autoritet, prolazeći kroz brojne faze normalnog prkosa, odupiranja i borbe sa autoritetom roditelja, lagano izgrađuje svoj sopstveni ego, ono postaje slobodna i nezavisna ličnost. Šatro nema slobodne ličnosti koja prethodno nije prošla kroz fazu identifikacije, a zatim otpora autoritetu roditelja. Ispada da je dete neko neobično biće, koje se u ranim fazama svog sazrevanja iznenada okrene od ’’normalne’’ identifikacije ka buntu, tako da moramo, makar i nevoljno, proglasiti i taj bunt normalnim – jedino što nam nije jasno otkud se pojavila takva jedna krivina u onome što posmatramo kao normalan i zakonomerni razvoj.

Jaspers je dobro znao šta je egzistencija. On piše da je ona moguća samo  kao težnja da se postigne harmonija bića, a ta težnja se javlja samo kad doživljavate osujećenje. Čovek kao biće-na-putu, tumači Jaspers, neprestano nailazi na osujećenja koja su mu podsticaj za slobodnu delatnost. Eto nekog argumenta koji bi mogao da objasni protivrečnosti identifikacije definisane u njenom klasičnom psihološkom značenju. Nemam ništa protiv Jaspersa, osim što kažem da bi bolje bilo da je ćutao. To što je on rekao bilo bi nam jasno i bez njega, ali nije trebalo davati oružje u ruke onima koji žele da odbrane priču o ’’normalnoj’’ identifikaciji dece i ’’stvarnom’’ autoritetu odraslih.

Jedino što bih ja nazvao stvarnim u ovoj konstrukciji jeste čovekov ego (koji stvarno nastaje putem Jaspersovih probijanja kroz uzastopna osujećenja), a jedino što bih nazvao normalnim jeste čovekovo odupiranje. O identifikaciji i autoritetu bih zabranio i da se priča, a iznad reči o slobodnim i odgovornim ličnostima stavio bih veliku cenu – pa ko ima da plati neka govori. Slažem se da čovek od malih nogu nailazi na sve sama osujećenja, ali ja ne bih ta osujećenja posmatrao kao Božji dar već kao ljutu nevolju ljudskog postojanja. Još manje bih u njima nalazio objašnjenje zašto mladi treba da prkose stvarnom autoritetu, niti bih u autoritetu video smisao nečega što postavlja osujećenja pošto čovek nikako drugačije ne može dostići harmoniju i slobodu. On postavlja osujećenja upravo zato što i sâm znači smrt svake harmonije i slobode, dok svi ljudi udaraju u osujećenja zato što nijedan autoritet nikada nije bio stvaran.

Vaše dete - kuče!? (12)

Zapovesti i zabrane u oblasti roditeljstva su ćorav posao. Spoljna pravila opravdana su dotle dok čovek u svojoj svesti ne odraste i ne bude u stanju da spozna odgovornost za sebe samog. Ali roditeljstvo je isuviše osetljiv deo ljudskosti da bismo na njega primenjivali opšti princip. Tek kada roditelj u sebi pronađe sopstveni zakon, to ga može osloboditi svega drugog. Ako ga ne pronađe, ako je nedorastao i nesvestan svoje odgovornosti, bolje mu ne naređujte i ne zabranjujte ništa. Tako će biti bolje po decu. U suprotnom, svako pravilo koje bude primenio i svaka zabrana koju bude poslušao biće propraćeni psećim ujedima kojih on nije svestan i koje ne priznaje. Dete će se, ogledajući se u njegovim postupcima, rečima i mislima, sve više osećati kao ’’kuče’’.

Sredstvo, tačnije put, na kojem možemo sjediniti sve suprotnosti koje izbijaju iz nas naziva se ljubav. Ovde slobodno upotrebljavamo taj naziv, bez bojazni da će se njime, kao inače, pokrivati razne banalnosti i poluistine. Ljubav teži ka celovitom sagledavanju, osvešćenju, priznanju i oživljenju, i ona je ključ sjedinjenja podela. U komunikaciji sa decom to izgleda kao prihvatanje, razumevanje i odobravanje bez ograda i uslova. Jedino se ljubavlju može identifikovati dete, i bilo ko. Sve dok i dalje kalkulišemo, procenjujemo, uslovljavamo i biramo, ljubav nam nije istinska. Ljubav ne razdvaja, dok izbor to uvek čini. Oprostite se od onoga što niste izabrali. Ukoliko voliš svoje dete bez straha, vodeći svog psa sa sobom, možeš slobodno biti popustljiv bez opasnosti da nećeš, kada padne magla, biti i strog; možeš biti čak i ono što jesi, bez bojazni da nećeš, kada to bude tako trebalo, biti i ono što sada nisi.

Vaše dete - kuče!? (11)

Dostojanstvo u očima dece stiču ponajpre oni roditelji koji nauče da u svemu prepoznaju sebe same, a zatim da vežbaju ravnodušnost. Otuda potiče visoko vrednovanje kuliranja u svetu nešto starije dece. Kuliranje nije isto što i nebriga i nezainteresovanost za dete; ono je stav koji dopušta da se događaji koji protiču unutar naše komunikacije sagledavaju bez prenagljenog ocenjivanja i bez unapred spremljene identifikacije. Tek zauzimanje takvog stava omogućuje zreloj odrasloj osobi da na pravilan način učestvuje u životu svoje dece, odnosno da na pravi način identifikuje sebe i njih.

Suprotnosti se ne sjedinjuju same od sebe; najpre moramo da stupimo u određenu duhovnu akciju. Presudni pojam je ’’svesno’’, jer samo svesnost, koja nam omogućuje da sebe posmatramo u svakom svom postupku, može da spreči da se ne pogubimo u akciji. Nije čak toliko važno ni šta neko radi, koliko kako to radi. Vrednosni sud o dobru i zlu uvek posmatra šta neko radi. ’Raniš svoje ’’kuče’’? Pa šta? Zameni to viđenje pitanjem kako to radiš. Postupaš li svesno? Koliko je u to što radiš upleten tvoj ego? Odgovori na ova i slična pitanja odlučuju da li se roditelj u svojoj komunikaciji sa decom zapetljava ili oslobađa.

Vaše dete - kuče!? (10)

Put ka roditeljskom integritetu zahteva da sve svesnije u svemu vidimo podele, ne uzmičući pred tim da idemo pravo kroz konfliktnost komunikacije sa decom i kroz konfliktnost ljudskog postojanja uopšte, kako bismo bili u stanju da u sebi objedinimo suprotnosti. Izazov ne leži u tome što ćete izbeći sukobe sa decom, već što ćete se od njih iskupiti kroz proživljavanje. Deo tog proživljavanja jeste i ujed. Često spominjana borba između sila svetlosti i sila mraka nije prava borba, jer ishod je oduvek poznat. Tama ne može ništa svetlosti, kao što ni pas ne može ništa Čoveku. Pas mora da izbegava Čoveka, da ne bi bio razotkriven u svom nepostojanju. Dobro roditeljstvo nije suprotnost lošem roditeljstvu, već je podela na dobro i loše kao takva ’’loše’’; ona je greh. Svesnim nazivamo sve one osobine ili aspekte zajedničkog života sa decom koji leže u svetlu roditeljske svesti i koje roditelj stoga može da vidi. Pas je ono biće u čoveku koje nije osvetljeno svetlošću svesti, te stoga postaje mračno, to jest skriveno. Ipak, ovaj mračni aspekt se kao zao i zastrašujući ukazuje samo dok leži u uglu. Već i samo isterivanje psa na čistinu unosi svetlost u tamu i dovoljno je da se nesvesno učini svesnim.

Najviši cilj roditeljstva – nazovimo ga odgovarajućom svešću ili prosvetljenjem – sastoji se u sposobnosti da se sve pogleda i da se spozna da je dobro onako kako jeste. To znači istinsku identifikaciju. Stvar je u tome da naučimo da sve stvari i zbivanja između nas i naše dece gledamo, a da se naš ego pritom ne upliće odmah u kojekakve naklonosti ili odbojnosti. To znači s duševnim mirom posmatrati sve mnogostruke igre ovozemaljskih obmana i privida. Svaki vrednosni sud vezuje nas za svet pojavnih oblika i stoga vodi vezivanju, onim što možemo nazvati ostrašćenim pristupom ili perspektivom. Čovek ponovo biva uhvaćen u iluziju odraza u ogledalu, jer veruje da je svet otišao dođavola, a ne primećuje da je dođavola otišao samo njegov pogled koji ga sprečava da vidi celinu odnosa.

Vaše dete - kuče!? (9)

Mitologije svih naroda znaju za ovu središnju temu ljudske egzistencije i zaodevaju je različitim slikama. Podele u kojima je stvoren ovaj svet prisiljavaju čoveka da ide putem koji vodi kroz suprotnosti, sve dok ne nauči kako može dostići svoj integritet. Taj put kroz podele neminovno uključuje i grešnost. Greh nije jedno stanovište unutar svih podela, već samo pristajanje na podeljenost. Stoga se greh ne može tako lako izbeći. Svako ljudsko ponašanje u početku je grešno: to bi morali da znaju svi teoretičari, a najpre pedagozi. Opšta tema grčkih tragedija je to što čovek mora neprestano da se odlučuje između dve mogućnosti, ali da će nezavisno od svoje odluke uvek biti kriv. Hoćete li prema svom detetu biti stroži ili popustljiviji, hoćete li podržavati njegovu slobodu ili ćete mu postavljati neophodne granice, pristajete li da ga kažnjavate ili ne pristajete – šta god odlučili, pogrešićete. U istoriji hrišćanstva stalno nastojanje vernika da ne počine greh i da izbegnu zlo dovelo je do potiskivanja određenih domena kvalifikovanih kao đavolski, a tako i do moćnog stvaranja senke. Ta senka je odgovorna što je hrišćanstvo postalo jedna od najnetolerantnijih religija, zaslužna za inkviziciju, progone veštica i nekoliko genocida u svetu. Time što je đavo predstavljen kao ravnopravni Božji protivnik, Bog je neprimetno uvučen u podele, ali on je time izgubio svoju isceljujuću silu.

U svetu podela čovek ne može da zadrži samo jednu stranu priče. Radosti, na primer radosti roditeljstva, moraju biti uravnotežene jednakom količinom patnje. Šta god činio, čovek će biti kriv, odnosno grešan. Važno je, ukoliko ne želi da bude neiskren prema sebi, da nauči da sa tom krivicom živi. Iskupljenje od greha koji mu stoji za vratom nije moguće onome ko pokušava da izbegne jednu polovinu stvarnosti. To je ono što put ka spasenju čini toliko teškim: morate da prođete kroz krivicu. Istina je oštra i neumoljiva, i nije prikladna za sentimentalna sanjarenja i moralno samozavaravanje. Ukoliko to neko i zaboravi, njegova deca koja su dostigla period adolescencije biće tu da ga na to podsete. Priznavanje krivice roditeljstva oslobađa vas od straha da budete krivi. Pokušaj da grehu umaknete kroz dobra dela (generalno: kroz ’ranjenje ’’kučeta’’) vodi samo u laž.

Vaše dete - kuče!? (8)

Ono što nećemo da vidimo, što ne želimo da postoji, što odbijamo da prihvatimo, što ne dopuštamo da bude deo naše identifikacije, čini našu senku. Ukoliko se senka može projektovati, onda je nazivanje svog deteta ’’kučetom’’ projektovana senka naše sopstvene samoidentifikacije. A odbijanje te nepoznate polovine sveukupnih mogućnosti koje se tiču našeg roditeljstva ni u kom slučaju ne čine da one iščeznu, već ih samo proteruje iz domena identifikacije našeg ega, možda i iz ego-stanja roditelja u našoj ličnosti, ili iz površinskog sloja naše svesti. U tom slučaju odbijeni pol nastavlja da živi u senci naše svesti. Pas u čoveku dovodi do toga da se sve čovekove namere i napori pre ili kasnije izokrenu u svoju suprotnost. Odbijanje odrasle osobe da se suoči sa jednim delom sebe i da tim delom živi ne dovodi do očekivanog uspeha, uprkos svim proklamovanim ciljevima vaspitanja i socijalizacije. Štaviše, ti odbačeni domeni stvarne komunikacije prisiljavaju čoveka da se njima naročito intenzivno pozabavi. A to se uglavnom događa zaobilaznim putem, preko projekcija. Deca su, kao ranjiva i nezaštićena bića, posebno pogodna da budu ciljano mesto naše projekcije i ponesu naše skriveno pseće samoprezrenje.

Kada projektujete, vi od polovine svojih principa pravite nešto spoljno, jer nećete da ih prihvatite kao unutrašnje. U stvarnosti ne postoji okruženje koje obeležava čoveka, formira ga, presudno utiče na njega ili ga čini bolesnim. Okruženje se ponaša poput ogledala u kojem vidite uvek samo sebe – doduše, i svoju senku, za koju ste slepi. Ljudi koji doživljavaju sebe kao ljude u višem smislu reči, koji naročito drže do svoje humanosti, po pravilu projektuju onu drugu, pseću prirodu, na svoje bližnje: ženu i dete, odnosno muža i dete, odnosno uvek na dete. Etika roditeljstva oduvek je bila oblast naročito podložna nesporazumima. Mi koji se njome bavimo retko prođemo bez ućutkivanja. Shvatanje dobra i zla, dobrog i rđavog roditeljstva, izaziva u ljudima naročito duboke strahove. Ako ste u svojoj komunikaciji sa decom otkrili delovanje senke, i u ’ranjenju ’’kučeta’’ delovanje ’’psa’’, ono, u krajnjoj liniji, svoje postojanje može da zahvali vašem ljudskom, suviše ljudskom, razlikovanju dobrog i zla, ispravnog i pogrešnog postupanja.

Vaše dete - kuče!? (7)

Pas je omiljeni kućni ljubimac savremenog čoveka i njegov poslovično najbolji prijatelj. Uvažavanje koje se u našoj civilizaciji ukazuje psu daleko prevazilazi njegovu praktičnu upotrebnu vrednost kao domaće životinje i eventualnog dvorišnog čuvara. Osmotrite malo ljude koji izvode u šetnju svoje pse: oni se druže, razmenjuju iskustva, međusobno posećuju, ljube i uspostavljaju bliske odnose, zasnovane na dobro utvrđenom početnom temelju sentimentalnosti prema psima. Ne može se reći da je oduvek tako bilo. Odnos prema psu takođe je kulturno uslovljena pojava, koja odgovara određenim periodima društvenog razvoja. Nekada je pomen psa imao skoro isključivo negativne konotacije. Neke od njih očuvale su se u današnjim izrazima ’’pseto’’, ’’džukela’’ i ’’kučka’’ (ovaj poslednji ne u modernom feminističkom značenju koje se odnosi na prodornu ženu, već u onom koje odgovara gnomski izražavanom kulturnom nasleđu ljudi na ovim prostorima). Ponešto od toga može se prepoznati i u pojmu ’’kuče’’, o čemu je već bilo reči.

Pas je u prošlosti judeohrišćanske civilizacije bio omraženi stvor, simbol prezrenog i beskarakternog bića. On je kao pripitomljena životinja svakako imao određenu funkciju i kod naših predaka, međutim izrazi naklonosti poput današnjih nisu mu se iskazivali. Šutiranje i matretiranje pasa bilo je daleko češći prizor negoli njihovo današnje maženje. Znalo se na šta se misli kada se za nečiji život kaže da je pasji, i kakav je kvalitet izvesne hrane ili bilo čega što bi trebalo konzumirati i svariti, ako se nadene da to ni pas s maslom ne bi pojeo. To što sam gore pomenuo za judeohrišćansko nasleđe ima svoju potvrdu i u Bibliji: tamo je pas, pored svinje, metafora koja nosi najgora moguća značenja. Ovde ćemo prvi put u gnomi ’Rani kuče da te ujede ukazati na stav rezignacije, kao nečega što je Kjerkegor definisao kao suprotnost veri. U suptilnim značenjskim nijansama tog izraza možemo prepoznati samoidentifikaciju roditelja kojima nedostaje vere u život, zahvalnosti i drugih obeležja duhovne stabilnosti.

Više od toga: ovaj izraz otvara put ka prepoznavanju nesvesnog samoidentifikovanja odrasle ljudske osobe u ego-stanju roditelja sa psom, odnosno kučkom. Pas ili kučka (u daljem tekstu samo pas) može se označiti kao čovekova senka. Još jednom, ovde ne mislim da savremenog psa kojeg ljudi čuvaju u stanovima i vole, već na arhaičnog, htonskog psa, koji dolazi iz nasleđa iz kojeg su potekli i gnomski izrazi narodnog predanja upotrebljeni za strukturu ove knjige. Ne mislim samo na izraze o ’’kučetu’’ kao psećem mladuncu već i na one o odraslom psu kao opozitu Božjeg lika i svega uzvišenog u čoveku, od kojih je jedan: Dočekali ga ko psa u Crkvi. Ako ste imali prilike da prisustvujete nekom liturgijskom sabranju u koje je, na svoju ljutu nevolju, zalutao neki pas, znaćete o kakvoj se dobrodošlici radi. Kada kažem da je pas senka, držim se, zbog nedovoljnog poznavanja materije, podalje od klasičnog jungovskog značenja ovog pojma, i radije koristim lakše i razumljivije izvore koje sam prikupljao za spiritualni koučing. Ipak, ono što ja imam da prećutim nije manje važno od onoga što drugi nisu rekli o tome.

Vaše dete - kuče!? (6)

Identifikacija svog deteta kao ’’kučeta’’ neizostavno stoji u vezi sa roditeljskom samoidentifikacijom. Ne želim reći da podizanje jednog ’’kučeta’’ podrazumeva da se roditelj nalazi u ulozi ’’psa’’ ili ’’kučke’’, jer izraz ’rani kuče... ukazuje na ljudsku delatnost čuvanja i brige, ne na životinjsko odgajanje mladunaca. Takva identifikacija i samoidentifikacija pre govore o nečemu drugom: o doživljavanju sebe kao ljudskog bića prvog reda i ujedno identifikovanju svoje dece kao bića drugog reda, kojima se oduzima na personalnosti, individualnosti i humanosti. Sasvim drugačiji prizvuk ta identifikacija dobija kada se uputi sa strane, od strane neke druge osobe. ’’Vaše dete – kuče!’’ nosi drugačiju poruku od izraza ’’Moje dete kuče’’ ili ’’Naša deca kučad’’.

Godinama su me fascinirali naslovi starih priručnika o podizanju dece ’’Vaše dete i vi’’ i ’’Vi i vaše odojče’’. Ovo drugo me je jedno vreme asociralo na gunđanje i negodovanje suseda kada reaguju na noćno plakanje dece koje ih uznemirava. Neka moja deca odrasla su u stanu moje majke, gde sam ja morao da igram dvostruku igru, bacajući se iz ega deteta u ego roditelja i nazad. Bili su mi potrebni i drugi priručnici: ’’Vaša majka i vi’’, ’’Vaša žena i vi’’, i ’’Druga vaša deca i vaše odojče’’, ali tako nešto nije bilo moguće naći. Mi smo se našim susedima sa petog sprata izvinjavali zbog noćnog plača i dnevne živahnosti dece, brinući da li im zvukovi iz našeg stana smetaju i zamišljajući ih kako tokom noći negoduju rečima: Vi i vaše odojče! Međutim, oni su u svom stanu čuvali kuče, tako da su nam prijateljski odgovorili: ’’Zašto bi nam smetala vaša deca, kad vama ne smeta naše kuče?’’ Postoji određena moralna prednost u korist podizanja dece nad vlasništvom kučeta. Šetanje deteta izaziva više simpatija u javnosti nego izvođenje kučeta, dete je poštovanije nego kuče, i to ne samo zbog demografske politike i patriotizma već zbog uzvišenosti ljudskog bića u odnosu na životinjski svet kojem pripada kučad. Međutim, lični razlozi uvek prethode i nadjačavaju standarde društvene identifikacije – tako poznajem veći broj ljudi koji vole svoje kuče udzižući ga na nivo ljudskog bića, dok neki drugi tretiraju svoje dete poput ’’kučeta’’, identifikujući ga kao životinjskog stvora bez namere da umanje svoje sopstveno hraniteljsko dostojanstvo.

Vaše dete - kuče!? (5)

’Rani kuče da te ujede je izraz koji otkriva dve istine o identifikaciji dece. Prva je to što se identifikacija odvija uporedo sa određenim očekivanjima, a drugo, što je ona nepodudarna i uveliko siromašnija od detetove samoidentifikacije. Sadržaj razlike u prilog samoidentifikaciji deteta ostaje skriven od odraslih i upravo se u tom tajanstvenom području nalazi ’’razlog’’ neočekivanog ujedanja. Postojanje tog područja ne umanjuje sugestivnu moć roditeljskih očekivanja. Deca zapadne civilizacije, za koju se pretežno očekuje da su neodgovorna, zaista se ponašaju neodgovorno, dok se deca u urođeničkim plemenima po odgovornosti manje razlikuju od odraslih. Ipak, nije sve u očekivanju odgovornosti i drugih pozitivnih osobina. Mnogo toga u ponašanju i očekivanjima odraslih ostaje skriveno i od njih samih, potisnuto, neosvešćeno, i u toj neosvešćenosti možda se krije najveći deo obrazloženja zašto je do neočekivanog ishoda došlo.

Pred ’’kučetom’’, sudeći po pravilima transakcione analize, stoje tri moguća puta. Ili će se dogoditi njegova tajanstvena transformacija u dete, te će se ono, i nakon odrastanja, zadržati na igrama koje igraju deca; ili će ’’kuče’’, opet na tajanstven način, izrasti u čoveka, te će se nakon vremena predviđenog za njegovo odrastanje posvetiti igrama odraslih; ili će se ono, po nekom trećem tajanstvenom točku karme, pretvoriti u ljudsko biće koje će potom ’raniti svoje ’’kuče’’ ili podizati svoje dete, jer je to igra u kojoj će se ono najsnažnije identifikovati. Verujem da tokovi ovih transformacije u značajnoj meri zavise od toga kako ko ’rani svoje ’’kuče’’, kako ko uopšte definiše pojam ’’kučeta’’, ali pre svega kako doživljava i identifikuje sebe kao roditelja, ’ranitelja, odnosno vlasnika. 

Vaše dete - kuče!? (4)

Erik Bern je sastavio sistem transakcione analize, po kojem odrasli nastupaju uvek iz jednog od tri moguća stanja svesti. Jedno stanje je ego odraslih, drugo je roditeljski ego a treći – ego deteta. Nečija ličnost može se identifikovati na osnovu njegovih ego-stanja, posmatrajući komunikaciju koju taj neko razvija kao ’’igru’’ koju trenutno igra. Sudeći po načelima transakcione analize, komunikacija odraslih sa decom događa se na tri uobičajena načina: kao igra sa detetom iz pozicije odraslog, igra sa detetom iz pozicije roditelja i igra sa detetom iz pozicije deteta. Nekako nam najlepše zvuči ova treća mogućnost, najpre zato što igra autentično pripada detetu, a potom i što identifikovanje deteta sa detetom više obećava. Naravno, ego deteta ne ograničava se samo na pozitivne konotacije, usled čega i igre iz pozicije odraslog i iz pozicije roditelja imaju svojih prednosti.

Mene ovde interesuje nešto drugo. Naime, dominacija jednog od ovih ego-stanja u odraslih ljudi umnogome zavisi i od načina samog njihovog odrastanja. Razvijenost nečijeg ega deteta mnogo duguje načinima na koje su odrasli i roditelji ’’igrali igre’’ sa njim dok je zaista bio dete. Određena ophođenja prema deci više potpomažu razvitak njihovog ega roditelja, a neki pak ega odraslog. Ova dva ego-stanja razlikuju se, između ostalog, po tome što osoba u ego-stanju odraslog više vodi računa o sopstvenom sazrevanju, jačanju, daljem usavršavanju. Osoba u ego-stanju roditelja preciznije je usmerena i s manje ostatka identifikovana u svojoj roditeljskoj ulozi. Bio bi to amaterski pokušaj i znak nepoštovanja Bernovog dela kada bih sada, makar i ovlaš, pokušao da skiciram koja ophođenja u ranom detinjstvu vode u kom pravcu. Umesto toga, radije ću se vratiti starom gnomskom izrazu ’Rani kuče da te ujede, o kojem u poglavlju o identifikaciji još nije bilo reči.

Ne može se govoriti o ’’egu kučeta’’, bio bi to paroksizam, iz prostog razloga što se ’’kuče’’ odnosi na decu, ličnosti u razvoju, kojima još uvek ne identifikujemo ego-stanja. Ujed nije ’’igra’’, bar u onoj meri u kojoj ’’kuče’’ nije sazrela ličnost. Međutim, ’’kuče’’ je identifikacija, i to ona čije posledice nisu nimalo zanemarljive niti bezazlene. Kada vas ’’kuče’’ koje ste ’ranili ujede, ono to, u izvesnoj meri, čini i na osnovu određene slike o sebi koja se razvija, do izvesne mere, i pod uticajem vaše identifikacije. Ako vas ’’kuče’’ ujede, to može da znači da se vaša identifikacija ne poklapa sa njegovom samoidentifikacijom. Kada bi se poklapala, ’’kuče’’ bi moralo da vam bez ostatka iskazuje odanost kakva je jednom ’’kučetu’’ i primerena, zato što bi u tom slučaju njegova samoidentifikacija morala da se gradi saobrazno glavnom toku vašeg ophođenja prema njemu i vaše roditeljske samoidentifikacije, koje ste vi definisali kao ’ranjenje.

Vaše dete - kuče!? (3)

Takav kakav jeste, prikazan u svetlu svih u tom romanu oslikanih odnosa, Holden Kolfild, poslednje dete književnosti zapadnog sveta, na kraju knjige dao je zapanjujući odgovor na staro, klasično pitanje o tome šta želi biti kada odraste, čime će se baviti. On o tome govori svojoj sestrici, ’’staroj Fibi’’, koju krišom dolazi u sopstveni dom da vidi. On onda iznosi tu svoju viziju o polju raži punom dece, gde nema nikoga odraslog da pazi na njih, da ne pređu preko ruba litice. I on želi da bude taj – jedini odrasli na svetu, da stoji na rubu litice i da po čitav dan hvata decu koja se u igri zatrče prema provaliji, da ne bi upala u nju. On samo želi da bude to, lovac u raži. Generacijski gledano, mi smo potomci Holdena Kolfilda u prvom kolenu. Mi smo u njegovim godinama, toga se dobro sećam, svi u svojim školskim dvorištima nosili ko Hesea ko Ničea, ali uvek i najviše njega, Lovca u raži. Nama je on bio model za identifikaciju. I videli smo još onda da takve dece više nigde nema. Ali kroz našu fanatičnu posvećenost ovoj knjizi čuvala se vera u ljude.

Danas je drugačije. Prošlo je šezdeset i više godina, i nema više mesta svečanom osećanju tuge sveta koji oplakuje svoju decu. Holden Kolfild je porastao i nije se zaposlio kao lovac (originalno: catcher – hvatač). Današnji odrasli moraju da se suoče sa tragikom odrastanja dece na drugačiji način, jednom ozbiljnijom identifikacijom. Otvarajući se prema iskustvima drugih civilizacija, oni bi mogli da sačuvaju svoju decu bez ikakvog dežuranja i hvatanja. Mogli bi, poput Polinežana ili Severnoameričkih Indijanaca, jednostavno da pokose raž, da dovedu svoju decu pred ivicu provalije i da ne troše mnogo reči na to. Deca se ne zatrčavaju i ne skaču u provalije i reke. Ne bi se ni deca u zapadnim krajevima sveta zatrčavala pod točkove automobila kada ih njihovi roditelji ne bi identifikovali kao neodgovorna bića, kada ih ne bi svojim strahom i sugestivnim upozorenjima nagonili da mahnito trče po neprokrčenim područjima sveta odraslih. Tako je; deca skaču sa litice jedino u svetu neodgovornih odraslih. Tamo gde nema potcrtavanja oštre granice između sveta odraslih i sveta deteta, gde su deca jednako odgovorna kao što su to i odrasli, gde odrasli ne gube živce ni vreme na pretnje, na plašenje i na hvatanje dece, već uređuju svoju okolinu tako da se litice mogu na vreme opaziti – realne opasnosti ni razloga za brigu nema.

Vaše dete - kuče!? (2)

You know that song, ’’If a body catch a body coming through the rye’’? I’d like...

It’s ’’If a body meets a body coming through the rye’’, old Phoebe said. ’’It’s a poem, by Robert Burns’’.

’’I know it’s a poem by Robert Burns’’.

She was right, though. It is ’’If a body meets a body coming through the rye’’. I didn’t know it then, though.

I thought it was ’’If a body catch a body’’, I said. Anyway, I keep picturing all these little kids playing some game in this big field of rye and all. Thousands of little kids, and nobody’s around. Nobody big, I mean, except me. And I’m standing on the edge of some crazy cliff. What I have to do, I have to catch everybody if they start to go over the cliff. I mean, if they’re running and they don’t look where they’re going. I have to come out from somewhere and catch them. That’s all I’d do all day. I’d just be the catcher in the rye and all. I know it’s crazy, but that’s the only thing I’d really like to be. I know it’s crazy.

Old Phoebe didn’t say anything for a long time.

Then, when she said something, all she said was: ’’Daddy’s going to kill you’’.

I don’t give a damn if he does, I said.

U najpotresnijoj viziji svetske književnosti XX veka, viziji Holdena Kolfilda, budućnost je predstavljena kao, citiram, ’’jedno veliko polje raži, i tako to, i sva ta mala deca, na hiljade male dece, i nikoga u blizini, mislim, nikoga ko je veliki’’. Na kraju tog polja, kako objašnjava Holden svojoj desetogodišnjoj sestri, postoji jedna suluda litica. A deca, koja se igraju u raži, ona trče i ponekad ne gledaju kuda idu, tako da mogu preći liticu i nestati u provaliji, koja je, kako ja tumačim, provalija života, ili, kako bi Holden to rekao, ’’provalija života i tako to’’. Ovo je bio roman prepun tuge, koja je provejavala kroz svaki njegov red. To je bila tuga napuštenog deteta, tuga zbog napuštenosti dece, zbog svesti o deci koja prelaze liticu, koja mogu nestati i koja nestaju u provaliji, jer nema nikoga da pazi na njih. Ovo je, takođe, bila i tužbalica o porazu sveta odraslih, sveta koji se suočio sa poslednjim svojim detetom, junakom romana Lovac u raži, Holdenom Kolfildom.

Oni koje Holden, u mnoštvu susreta sa odraslima, jedine ne pominje, to su njegovi roditelji. Mada u prvim rečenicama tvrdi za njih da su dobri, i sve to, ali da su previše osetljivi i da zato o njima neće govoriti, on odbija da se vrati kući i namerava da ode bez pozdrava. Ovo je bila i knjiga o konačnom porazu porodice – onog njenog dela koji se tiče roditeljskih odnosa – i o herojskom nepristajanju poslednjeg deteta zapadnog sveta na porodičnu hladnoću. Jer ako se epohalna tragedija napuštanja dece može oprostiti i celome svetu, roditeljima se to ne može oprostiti.

Vaše dete - kuče!? (1)

Istraživanja nisu potvrdila da deca koja uredno odgovaraju obavezama u školi i kod kuće obavezno budu valjani, profesionalno savesni radnici u svojim poslovima budućnosti. Mi nemamo pojma ni kako će uopšte izgledati poslovi budućnosti. Ipak, to ne može da zaustavi bujicu mučnih priča o odgovornosti, radnim navikama, disciplinovanosti i drugim grdnim nevoljama u koje roditelji uvaljuju svoju decu koja još nisu napunila ni dvadeset jednu godinu – što bi, otprilike, bilo pravo vreme da mogu nešto od toga i da shvate (pa eventualno i uvaže). Ukratko, poneko od one dece koja su se jedva provlačila u školi, a kod kuće obavljala poslove sa sličnim efektom kao što bi to činio tornado, postanu mirni, vredni i produktivni radni ljudi. Još je Dušan Radović pisao o ’’trijumfu najgorih đaka’’, trudeći se da zaštiti decu svog vremena od pomahnitalih pritisaka njihovih roditelja-samoupravljača na uspeh u školi. Dešava se, naravno, i obrnuto. Dete kojim su roditelji mogli po svemu da se podiče u velikom broju slučajeva ’’pukne’’ i nastavi život kao originalna propalica.

Jung je pisao da mi, ljudi, živimo u svom svetu nekih dvadesetak godina ili nešto malo više. Posle toga živimo u svetu svoje dece, u kojem, dodajem ja, obično tumaramo kao muva bez glave. Savremena socijalna antropologija došla je do nekih zanimljivih nalaza. Kako čitamo u knjizi Pojam kontinuuma istraživačice Džin Lidlof, deca u nekim tamo urođeničkim plemenima imaju običaj da se zatrče u provaliju, ili u reku. Njihovi roditelji sede i ravnodušno posmatraju, prisutnim antropolozima se noge oduzmu od straha, a dete se po pravilu zaustavi nekoliko koraka ispred litice. Tada se antropolozi čude mirnoći svojih domaćina, a ovi se čude njihovom uznemirenju. Nije valjda ludo da skoči? – moglo bi se pročitati u pogledima urođenika. I zaista, ta deca su odgovorna, jer to njihovi roditelji očekuju od njih, tako ih identifikuju i prema njima se tako i ponašaju. Ovde, u zapadnoj civilizaciji, decu obično gaze kola, ubija ih promaja, raste im rep i iskrivi im se nos. Sve se to događa usled pogrešnih koraka koje deca prave, a oni ih prave zato što njihovi roditelji i društvo u kojem žive to predviđaju.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (19)

Imam li neku poruku i za decu, posle svega ovoga? Ništa bolje od toga nego da, kada odrastu i postanu subjekti vaspitavanja neke mlađe dece, učine sve što je do njih da: ne puštaju filmove, ne tripuju, ne napinju, ne smaraju, da se ne ubacuju i da se ne voze. Ko bude uspeo u tome, stvorio je mir u svetu. Poglavlje o subjektivnosti želim da završim opaskom čuvenog kompozitora Erika Satija, koji je kazao:

Kad sam bio mlad, govorili su mi: Videćete kada vam bude pedeset godina. Sada mi je pedeset godina, a ništa nisam video.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (18)

Čak i kada imamo sasvim zdrava uverenja u vezi sa stvarnošću i sa samim sobom, to nam nije od prevelike pomoći ako nam je fokus na nečemu drugom. Čest fokus subjekata vaspitanja je globalna patnja, nepravda svuda oko nas i uzaludnost života. Naša pažnja ponekad i nesvesno sklizne sa teme razmišljanja. Šta se vozite? – zna da upita dete subjekte svog vaspitavanja kada primeti da su u potpunosti skrenuli sa glavnog koloseka razgovora, a nastavljaju da insistiraju na tome što pričaju. Jedna teorija hipnotičkog transa tvrdi da se on može izazvati manipulacijom fokusirane pažnje. Tretman zvani ’’razbijanje obrasca’’ koristi se kod raznih tipova terapije da bi se nadjačala nečija svesnost i time pokrenula promena. Kada prekinemo i isključimo svesne procese razmišljanja i svesnosti situacije uopšte, informaciji je dozvoljeno da uđe u um bez proveravanja.

Neki ljudi su toliko vešti u priči da već samo slušanje može da izazove efekat transa. Ljudi i sami sebe s vremena na vreme dovode u stanje transa. To se veoma često događa dok vaspitavaju. Jedno učestano stanje je trans ’’to već znam!’’, koji se isprečuje između primanja dobrog saveta i njegovog usvajanja. Tačno je da slabo slušanje odraslih od strane dece predstavlja problem naše epohe. Međutim, u poslednjih nekoliko vekova mnogo veći problem predstavlja slušanje dece od strane odraslih. Mnogo toga što bi subjekt vaspitanja mogao da uoči, shvati ili protumači iz ponašanja deteta zauvek je propušteno prosto zahvaljujući transu u kojem se našao. Mislim da su ljudi u svakom trenutku budnosti u ovakvom ili onakvom transu. To im pomaže da bi u umu održavali trenutni model stvarnosti i koristili ga za uspešno snalaženje u okolini. Ali to ih u totalu izbacuje iz priče kada se nalaze u ulozi nekoga ko vaspitava druge.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (17)

Šta me napinješ? – znaju da reaguju deca čim prepoznaju nametanje roditeljskog uticaja. Teorije zavere zvuče zastrašujuće, ali postoje uobičajeni oblici kontrole uma koji se događaju svakodnevno. Pod drugim imenima to su: marketing, predizborni govori političara, propaganda, uveravanje, podsticanje. Kada imate posla sa subjektom sopstvenog vaspitavanja, možete to mirne duše nazvati napinjanjem. Podložnost mnogim uticajima je svakodnevna pojava. Nekih uticaja smo svesni a nekih nismo. Oni deluju pre nego što ih uočimo, a opstaju i kada ih prepoznamo a ne znamo pravilno da ih procenimo. Veliki broj ljudi u svetu proračunato isprobava ideje uticaja. Njihov cilj je da budu još bolji u svojim pokušajima da kontrolišu. Ideja pedagogije u celini nastala je i razvijala se ni na čemu boljem od toga. Psihološka pozadina pedagoških formulacija je pokušaj odraslih da opravdaju svoja napinjanja dece. Napinjanje je starije od pedagogije. Pedagogija, makar ona kojoj je Komenski bio rodonačelnik a Herbert prvi sistematizator, samo nastoji da obrazloži i legitimiše ovu široko rasprostranjenu praksu u odnosima odraslih sa decom.

Najjače oruđe ubeđivanja je samo formulisanje situacije. Poznajem očeve koji utroše po više sati dnevno u nastojanju da objasne svojim četvorogodišnjim kćerkama šta su im upravo uradili. Ako je značajan deo pedagogije nesvesna manipulacija, značajan deo same te manipulacije je manipulacija informisanjem. To je stavljanje informacije oko informacije. Bilo šta što predstavlja okvir utiče na viđenje i predstavljanje informacije. Deca počinju da se protive stavljanju tih okvira kada osete koliko je subjekt njihovog vaspitavanja uznemiren oko toga i tada koriste svoju staloženost kao štit. Neka oni koji besomučno udaraju po tom štitu razmisle: kako naučiti dete da bude skeptično i da ne dozvoli da uticaji drugih menjaju njegova mišljenja. Jer posle vašeg uticaja brzo će se pojaviti onaj drugi, koji vam se, za razliku od svoga, neće svideti. Mnoga deca su pohrlila u susret novim uticajima samo zbog toga što im oni nisu izgledali previše napinjački.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (16)

Kognitivna disonanca je neugodno osećanje koje se javlja kada čovek razmišlja o dve naizgled suprotne ideje: jedne njegove i druge koju zastupa, zagovara i nameće autoritet ili subjekt njegovog vaspitanja. Time se stvara podstrek u dva pravca: deca će ili stvarati nova ubeđenja ili će učvršćivati stara uprkos dokazima. Suprotno disonanci je osećanje harmonije. To je dobro osećanje koje u deteta nastaje zahvaljujući slaganju. Vremenom vaše dete počinje da podleže psihologiji gomile. Takozvano grupno razmišljanje je potvrđivanje ubeđenja pojedinca ubeđenjem grupe, naročito kada je ono iracionalno, nezdravo i opasno po život. Na taj način nastaje konformizam prema grupnim normama.

Malo upozorenje subjektima vaspitanja: pazite na način na koji ubeđujete. Doći će i odvešće vam decu, kad budete zaspali. Hoće li vaše dete imati hrabrosti da preispituje svoja ubeđenja i način njihovog formiranja, zavisi od toga koliko može podneti verovatan osećaj nelagodnosti koji to preispitivanje prati. To umnogome zavisi od vašeg ponašanja prema njima. Ubeđenja, pa makar ona bila i naša, ponekad su od koristi a ponekad ne. Ko razume svoja ubeđenja ima šanse da postane prilagodljiv i da zadobije veću kontrolu nad svojim životom. Svesnost o podložnosti uticaju oslabljuje uticaj. Ne bi bilo loše da svoju decu učinite svesnim toga da su podložna vašem uticaju, pa makar taj uticaj i oslabio. To bi im bila bolja podrška za stvari koje ih čekaju u životu.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (15)

Šta se tripuješ – to su reči kojima deca obično otpočinju rasprave sa subjektima svog vaspitanja na temu ubeđenja. Izraz trip znači putovanje. Ovo je fina istočnjačka metafora za izgradnju stavova. U komunikaciji sa drugim, makar to i ne bila vaša deca, tripovanje je modelovanje stvarnosti koje dovodi do totalne mentalne disfunkcije. Nekompletnost i pogrešnost svih mogućih modela je pretpostavka koja ukazuje na to da je svako vaše čvrsto uverenje bez neophodne fleksibilnosti uzrok mnogih grešaka koje će vam se obrušiti na glavu.

Ubeđenje o stvarnosti ima veze sa ubeđenjem o sebi samom. Ne postoji ništa što je racionalno za sve. Nešto što je jednoj osobi racionalno drugoj, makar ona i ne bila vaše dete, može biti iracionalno. Ako smo subjekt vaspitanja, trebalo bi da obratimo pažnju na psihološki fenomen označen kao povinovanje autoritetu. To je težnja da poverujemo u stavove koje je izrazio autoritet koga poštujemo. To može biti bilo ko: roditelj, vršnjak, profesor, političar. Roditelji često nauče decu da prepušaju određenu kontrolu nad svojim umom nekome drugom, u početku njima. Tu se ne radi samo o težnji ka verovanju, već i o težnji ka slaganju i težnji ka povinovanju. Mnogi subjekti vaspitanja ne vide problem u tome što im se deca povinuju. Kraći osvrt na XX vek: povinovanje autoritetu dovelo je do najvećih masovnih ubistava u istoriji. U XX veku živeli su Staljin, Mao, Hitler i Pol Pot. Izvršioci njihovih namera bili su dobro vaspitana deca.

Na'rani kuče i nemoj ništa da diraš (14)

Nešto starija deca imaju odličan izraz za uobičajenu genezu modela stvarnosti u njihovih hranitelja. Oni to zovu ’’puštanjem filmova’’. Šta puštaš filmove? – kaže sin svojoj majci ili kćerka svome ocu ili oboje oboma. Film koji se trenutno odvija u nečijoj glavi ima veze sa stvarnim svetom, ali on to nije. On se delimično zasniva na proverenim činjenicama, većim delom na dobrom osećaju, a najvećim delom na neobuzdanom fantaziranju. Kao i u kinoteci: ono što se vidi samo je simulacija onoga što jeste. Deca pokušavaju da odbrane ono što jeste od onoga što se u glavama njihovih roditelja vidi. Naravno, niko to ne bi morao da radi kada ne bi postojao efekat posmatrača, a to vam je fenomen kada proces posmatranja menja objekt posmatranja. Ono što jeste, pak, za decu, nalazi se pod efektom njihovog posmatranja, a kada su roditelji i deca na suprotstavljenim stranama, onda se to što jeste menja na dva prokleto različita načina. Do nevolje dolazi kada je jedan posmatrač subjekt, a onaj drugi to nije ili se smatra da treba to da postane uz pomoć ovog prvog. Tada se filmovi koje roditelji puštaju nameću deci kao obavezno štivo i standard prihvaćenosti, dok deca vide da to nema veze s mozgom.

Ono što vidite na neki način se menja i pre nego što ga vidite. Prema dosadašnjim saznanjima, to važi za svaki način posmatranja. Eksperimentalne nauke daju nam potvrdu: prisustvo posmatrača i njegova očekivanja utiču na rezultat posmatranja. Subjekt vaspitanja deteta morao bi dobrano da se stiša da bi se njegova predstava stvarnih dešavanja bar donekle usaglasila sa onim što vidi i onaj koga on vaspitava. Ovde pišemo o nekompletnosti ljudskih modela stvarnosti, što je posledica ograničenja usađenih u ljudski mozak. Kako god bili vaspitani, vi ćete uvek videti ono što možete da vidite, a svaka lepota je, kažu, u oku posmatrača. Ako želite nešto da znate, morate poći od činjenice da je čoveku nemoguće da zna sve, a potom da mu je nemoguće da drži u pamćenju više od delića onoga što zna. Zato, da bi ste znali dovoljno, nije dovoljno samo da imate znanje: to zavisi od vašeg znanja, svesti i koncentracije.

Slika koju nosite u umu i za koju mislite da predstavlja stvarnost je samo vaša predstava istine. Ona se zasniva: 1) na ograničenim informacijama koje dobijate putem vaših čula, i 2) na vašim apstraktnim verovanjima, idejama i teorijama. Pokušajte da vaša slika bude drugačija od toga. Dobićete samo novu sliku nezasnovanu ni na kakvim informacijama, a utemeljenu na nekakvim drugim, a opet vašim, verovanjima, idejama i teorijama. Primarni problem odnosa sa drugim, pa makar to i ne bila njegova deca, potiče iz antagonističke interakcije nečijeg nestvarnog pogleda na stvari i informacija koje su suprotne njegovom pogledu na stvari. Ako smo mi uopšte bilo kakav subjekt, naš model stvarnosti je operativni sistem, a naši postupci su programi koje iz njega pokrećemo. To je način na koji ljudi funkcionišu u svetu da bi nešto postigli. Svi ljudi funkcionišu na osnovu nužno nefunkcionalnog modela stvarnosti. Alternativa tome je da ne funkcionišete nikako i da ne donosite odluke. Ljudi funkcionišu i donose odluke. Ponekad im to uspeva, a ponekad ne. Ne uzimajte živote vaše dece u svoje ruke.