Zašto kuče arlauče (8)

Zašto, međutim, roditelj bije dete? Zašto dete arlauče? Na ova dva pitanja imam dva odgovora. Jedan je naizgled prost. Ovaj ga bije jer ono arlauče. Ono, pak, arlauče zato što ga ovaj bije. Znaš ti, Boro, dobro zašto gazda bije kuče i zašto kuče arlauče. I jedan i drugi to rade zato što to pravi onaj drugi. Eto cele logičke zavrzlame! Bora Đorđević je u ova dva stiha, koja gore umalo nazvah blesavim, uzleteo do nivoa samog Luisa Kerola. Ko će rasplesti ovaj začarani krug uzroka i posledica? Zapravo, ko je prvi počeo? Kako gazda da ne bije kuče kad ovo ne prestaje da arlauče? A kako da ono ne arlauče kada ovaj ne prestaje da ga bije? Čime da razdvojimo ono što je nerazdvojivo? Ko će nacrtati demarkacionu liniju između odraslih i njihove rođene dece? Koja će to javnost dopreti i umešati se u privatne živote ljudi, zadreti u te najprisnije i nagonski najosetljivije odnose koji postoje u društvu? Kako objasniti detetu, a kako i odraslom, da je to što oni vide jedno kod drugog sa vrha svog ledenog brega samo vrh drugog ledenog brega – ledenog brega onog drugog? Koju logiku upotrebiti da objasniš i jednom i drugom da pripazi šta s vrha njegovog ledenog brega može da pokrene ono što je ispod površine ledenog brega onog drugog?

To je, dakle, prvi, jednostavniji odgovor. Drugi, složeniji, glasi: to se ne zna. Pesniče, ti si u pravu. Ti ne znaš zašto gazda bije kuče. Ne znaš ni zašto kuče arlauče. A ne znamo ni mi. Nije problem što ne znamo mi; to ne znaju, svako za sebe, ni oni sami. Roditelj bije dete zbog nečega što se pokrenulo u njegovoj duši, a čega nije svestan ni on sam. Bivenje je, kako napisah, vrh ledenog brega koji je takav kakav jeste usled onoga što se nalazi ispod površine. Identičan tome je i razlog zašto dete arlauče. I to je vrh ledenog brega koji zavisi od toga šta ima ispod, a šta ima ispod to ne samo da ne zna dete - to ne zna ni sveti Petar. Dete ne arlauče zato što ga biju. Ono to radi i kada ga ne biju. Roditelj ne bije zato što ovo arlauče. Ko bije, taj bije i kad ne arlauču. Samo što mu to kad arlauču dođe kao odličan izgovor, bingo, lak odgovor koji on može dati na pitanje zašto to radi.

Jednako providno je i objašnjenje koje nudi dete, da ono arlauče zato što ga biju. Šatro ne bi više arlaukalo kada bi prestali. Deca koja arlauču, ona arlauču – bila, ne bila bivena. Mi smo generacija koja je najmanje bivena a koja je izmislila arlaukanje. Međutim, primili smo se na to da se izgovaramo i prebacujemo loptu na greške odraslih. Ko je, dakle, prvi počeo? To se ne može znati. Bolje je da razmišljamo o tome ko će prvi da prestane. Hoće li roditelj spustiti loptu, shvatiti da dečje arlaukanje nije izgovor za to da ga on bije, već da se pravi razlog tome što ga on bije krije u njemu samom? Ili će to učiniti dete, pa kada ga sateraju u ćošak neće više upirati prstom na odrasle koji ga biju? Ako mene pitate, neka to urade i jedni i drugi. Ipak, to bi se pre moglo očekivati od roditelja. Oni su zreliji. Neka oni prvi prestanu. Ne možeš više da biješ decu. Pusti to što deca arlauču, skoncentriši se na sebe. Budi ti odgovorna ličnost, pokaži detetu šta to znači. Onda će ono videti od tebe, pa neće više prebacivati loptu u tvoje dvorište. A hoće li prestati da arlauče, to nije ni važno. Važno je da ti ne dopustiš da njegovo arlaukanje uključuje tvoje dugmiće. Ako to dvoje razdvojiš, nek arlauču koliko god im je volja. Ovaj svet nije samo naš, on je i njihov. Deca, eto, ponekad arlauču. Zašto i kako arlauču, i dokle će da arlauču, nije tvoje da znaš. Tvoje je da staneš.