Da te ujede (9)

Kritikujući uprošćavanja tipična za modernu nauku, Viktor Frankl se bunio da psihoanaliza ne ignoriše samo volju za smislom – ona ignoriše i samu volju. Ne može svako ljudsko ponašanje da se svede na psihodinamiku, biohemijsku ili socioekonomsku. Ako napravimo model u kojem čovekovo ponašanje nije nikad ništa drugo nego samo rezultat i proizvod nečeg drugog, onda čoveku moramo priznati da je on žrtva. Nećemo morati dugo da ga ubeđujemo u to: čovek jedva čeka da pronađe objekt na koji će moći da svali svoju odgovornost. Ako vas ujede ’’kuče’’ koje ste ne znam kako i koliko dugo ’ranili, red je na vas. Manite se uzroka, nemojte da svodite račune i da objašnjavate svoja osećanja unaokolo. Koga je za to briga? Čuvajte se vi rezignacije. Ako vam je na trenutak i došlo da odustanete od svega, stanite; ako ste i hteli da digli ruke, spustite ih; ako vam je i palo na pamet da se predate, nastavite borbu nesmanjenom žestinom; ako ste i pomislili da podnesete ostavku, presaberite se i zadržite odgovornost. Mislim da to znači ono čuveno Pavlovo: Budimo ljudi.

Kod ljudi ne postoji nešto kao moralni nagon ili nagon na veru. U roditeljima nema ama baš ništa u duši što bi ih teralo da budu odgovorni roditelji ili da se otvore ka smislu života. Ako se odrasla osoba odlučuje na tako nešto, ona se na to odlučuje slobodno, radi pozitivnog cilja na koji se samoj sebi obavezuje ili zbog osobe (deteta) koju voli i eventualno radi Boga. Ali u čovekovoj duši postoji nešto drugo. Istina je da čoveka nešto napinje da napada ljude unaokolo, što možemo da shvatimo kao nasleđe životinjske prirode ili pak kao nešto što potiče iz ljudskih reakcija, u skladu sa psihodinamičkim teorijama. Međutim, gledajući sa osnove ljudskog, takvi agresivni napadi ne postoje u čoveku sami po sebi već uvek kao nešto prema čemu valja zauzeti stav – bilo da neko izabere da se sa njima poistoveti ili da se od njih čupa. U određenom slučaju, kod Pere, Mike i Laze, nisu važni sami njihovi nagoni. Važno je šta oni odluče da rade sa njima.