Da bismo se opasuljili da možemo da sagledamo
smisao situacije, valja nam da budemo manje retrospektivni i manje
introspektivni, što će reći da ne gledamo toliko daleko iza sebe i ne kopamo
tako duboko po sebi. Bolje nam je da se pretežno zainteresujemo za budućnost,
to jest za nešto što treba da ispunimo i za smisao koji treba da potražimo.
Tako ćemo biti manje preosetljivi, što je dobro ako se zna da je osetljivost
drugo ime za egocentrizam. Dajte da vidimo šta bi moglo da bude smisao toga što
nam se dešava sa decom i da krenemo da tražimo taj smisao. Uzalud nam moć nad
decom, a uzalud i uživanje u lepim trenucima koji s vremena na vreme dođu.
Tražite smisao, i to može da vas pokrene. Svako od nas je jedinstven u svojoj
vrsti, kao što je i njegovo dete. Komunikacija svakog roditelja sa svojim
detetom je specifična i njene pojedinosti važe samo za njih. Ako čovek ima
svoje ideale i svoje vrednosti, on ima za šta da živi i za šta da umire. Mi
nemamo decu samo da bismo se u odnosima s njima branili, niti naša deca rastu samo
da bismo mi na to reagovali. Ima i nešto što treba tek da otkrijemo.
Nije stvar u tome šta se otkriva i šta proizilazi
iz nas, već sa čime treba da se suočimo. ’’Kuče’’ te ujede, dobro. Hajde sad ostavi po strani svaki ’’izraz’’ svoje
ličnosti i svaku ’’projekciju’’ svojih želja. Ne gledaj pored sebe, već napred.
Traži šta te u toj situaciji podstiče, šta te tu podstiče, izaziva, obavezuje.
Ne možeš da izmisliš smisao svog odnosa sa detetom; možeš samo da ga otkriješ.
On postoji. Ljudi ne mogu da pronađu smisao svojih odnosa sa decom ukoliko samo
reaguju na ono što im se dešava, istovremeno potiskujući razne gluposti koje im
dođe da naprave. Ljudi su po tome ljudi što daju odgovor na situaciju, ali ne u strogom smislu tako što reaguju ili
ne reaguju na nešto što se dešava. Oni odgovaraju na pitanja koja im život
postavlja i tako ispunjavaju smisao koji im život nudi. Odgovorni su oni koji
odgovaraju. A svi znamo da najsloženija pitanja život ume da postavi na jeziku
komunikacije sa decom.
To ne znači da čovek kada postane roditelj više
nema svoju biologiju i psihologiju, ili da treba da zaobilazi svoje porive,
nagone i druga čuda. To znači da, ako ga gledamo samo kroz to, nećemo moći da
istaknemo njegovu jedinstvenost. Ona je dostupna u ljudskoj dimenziji. Po čemu
se žena razlikuje od kučke koja neguje svoje mladunce? I kučka je roditeljka, i
ona ima porive i nagone. Čovek ne može da se gleda kao biće kome je osnovna
briga da zadovolji svoje porive i nagone za izazivanjem zadovoljstva ili bilo
čega drugog, pa da onda u tu svrhu miri svoju svest i podsvest, ego i superego,
i šta vam ja znam. Kada smo upoređivali ljudsko sa božanskim, koristili smo
frazu ’’ljudsko, suviše ljudsko’’; sada kada ga upoređujemo sa animalnim,
životinjskim, treba reći: ’’ljudsko, specifično ljudsko, uzvišeno ljudsko’’. U
prvom slučaju treba spuštati loptu na zemlju, a u drugom valja je bacati uvis. Ne
možeš da razumeš ljudsku, specifično ljudsku stvarnost samo kao da je to
posledica nekog uslovljavanja. Čovek je biće koje traži smisao. Kada dobije decu,
kada ih podiže, on je biće koje traži smisao i u podizanju dece.
Нема коментара:
Постави коментар