Zašto kuče arlauče (5)

Arlaukanje je za mene jedna simpatična srpskohrvatska onomatopeja, koja je govorila, pre svega, o dizanju galame. Svi znamo kako to može da izgleda kada se neko kuče, tokom noći, otkači. Za decu mojih generacija može se mirne duše reći da je arlaukala više nego što su to deca proteklih vekova mogla i da sanjaju. Moglo nam se. Imali smo tu privilegiju i koristili smo je u širokom dijapazonu. S jedne strane, imali smo prava koja su verifikovana svetskom konvencijom čim sam ja postao punoletan. Po rečniku prava deteta, malim ljudskim bićima svet je po prvi put ’’davao glas’’. Mi smo ga, budući deca, upotrebljavali da arlaučemo. Naše psovke i pogan jezik bili su arlaukanje. Naše iživljavanje na rok i pank-rok svirkama nije se moglo nazvati nikako drugačije. Naši vapaji protiv besmisla odrastanja bili su isto to.

Ne smem ni da zamislim kako je to arlaukanje izgledalo našim roditeljima i šta je ono za njih trebalo da znači. Ako mi, kao nezrela ljudska bića, nismo znali šta hoćemo, oni su to znali još manje od nas. Jedino što su imali da vide bilo je gubljenje njihove dece u jednom opštem novom talasu arlaukanja koje je došlo kao belosvetski trend. Nemira na ulicama, tuče i kriminala verovatno je bilo i pre nas. Sada su prvi put vodeću ulogu u tome preuzela deca. Arlaukanja je bilo i po kućama, sudeći po broju decibela koji su se prostirali iz naših zvučnika. Pokreti koje smo izvodili morali su našim roditeljima izgledati, u najmanju ruku, obeshrabrujuće. Njihov pogled koji traži spas bio je uperen u školu. Međutim, deca su arlaukala i širom školskih hodnika, čim bi čula zvono. Roditelji zemlje koja je bila pred raspadom, kao i roditelji čitavog sveta kojem je pretio grč rata, imali su da zauzmu stav pred nečim što ih je, ako ne plašilo, onda dobrano zabrinjavalo. Sinovi i kćeri revolucije morali su ne, tek, da ’rane ’’kuče’’. Oni su sada ’ranili ’’kuče što arlauče’’.

Bora Đorđević, kako se šeretski izrazio, ne zna zašto kuče arlauče. I ne samo to. On se pre toga izjasnio da ne zna još nešto. On ne zna zašto gazda bije kuče. Ako je ’’kuče’’ bilo dete, onda je gazda trebalo da bude onaj njegov siroti, dobronamerni i nespretan otac. Taj unuk patrijarhalne i mizogine zapadne civilizacije, sin države koja je u raspadu, još uvek je mogao da bije. Očevi su i dalje bili u raskoraku pred novim razvojem kulture, u kojoj će batine biti sve manje popularne. Tih nekoliko godina mnogom ocu nije preostajalo drugo nego da bije. A nisu bili samo očevi. Svoju arlaučuću decu bile su i mnoge izbezumljene majke. Zašto su to radile, te dve polovine roditeljskog sveta? Naš pesnik kaže da ne zna. Ako ne zna on, reći ću vam da ne znam ni ja.