Zašto kuče arlauče (7)

Ali udubimo se malo i u razloge roditelja, onih koji biju. Ovaj refren se, poput mnogih u rok-muzici, ponavlja bar dva puta. U tom slučaju, možemo izdvojiti:

Ja ne znam zašto kuče arlauče.

Ja ne znam zašto gazda bije kuče.

Tako je. On upravo zato i bije, zato što ovo arlauče. On, poput našeg pesnika, ne zna zašto ono arlauče, ali zna čemu je najzad morao da pribegne (nije lako živeti sa nekim ko arlauče i ostati neuznemiren). Agresija potiče direktno iz njegovog uznemirenja, i kao takva otkriva se ne kao ispoljavanje snage već pre kao ispoljavanje slabosti. Jedna vrsta snage, da ga izbiješ, pokriva nedostatak druge vrste snage: da odgovoriš kako treba. Oni agresijom odgovaraju na agresiju, agresivom bivenja na agresiju arlaukanja. Na ono što ne razumeju oni odgovaraju onim što razumeju i što će njihova deca još bolje razumeti, jer taj jezik svako razume. Oni to čine bez razmišljanja šta i kako bi moglo drugačije, jer razmišljanje dolazi kasnije. Prvo biješ pa onda razmišljaš.

Bivenje je neka vrsta krajnje opcije, koja dolazi pre svih drugih opcija o kojima bi se moglo razmisliti. Napokon, ono je vrh ledenog brega. Ispod površine stoji sve ono što je ’’u duši’’, što ga je i podstaklo da bije. A šta je ispod površine..., u tome bismo se lako mogli složiti sa Borom. Mi to ne znamo - a ne znaju ni oni o čijoj se površini radi. Jedino znamo da je arlaukanje dece uspelo da isprovocira tektonska pomeranja, da se nezgodno uklopi, da na nesrećan način odgovori na neko nepoznato pitanje koje je unutar roditeljskih duša već postojalo. Isto bi se moglo reći i za decu. Šta je njihovo arlaukanje, ako ne opet vrh ledenog brega?! Ima nešto u duši deteta, ne znamo šta, što ga nagoni da arlauče. Kada ga biju, to nepoznato se aktivira. Doduše, isto je i kad ga ne biju.