Ko hoće da priča o pravima deteta i pravima
roditelja istovremeno, pogodiće pravo u srž protivrečnosti svih mogućih priča o
pravima. Ta protivrečnost omogućava da se i s jedne i s druge strane prava
zloupotrebe kao motke. O tome kakav je nečiji položaj, dokle se on dobacuje i
po čemu je važan možemo da razmišljamo tek ako nam je jasno kako se njegova
prava tiču položaja drugih ljudskih bića. Ako pretpostavite da je i dete
ljudsko biće, badava ste razumeli savremenog roditelja ako ne razumete
savremeno dete. Jednako važi i obrnuto: ne verujte dušebrižnicima koji ginu da
zaštite decu našeg vremena, a prema odraslima su nemilosrdni. Ljudska prava su
relativna stvar: prava jednog uvek se nameštaju prema pravima drugog. Ako
gledate samo na prava jednog, bez obzira na druge ljude oko njega, bolje
ćutite. Čovek je mnogo osetljiv na pitanja vlasti. Danas se više ne govori kao
pre: da roditelj u domu ima ’’vlast nad decom’’, kao što se ne govori ni da
društvo, to jest država, ima ’’vlast nad građaninom’’. Prava vam nisu ništa
drugo do priča o tome kako se ljudsko biće snalazi u odnosu sa vlastima, koliko
mu se pred državnim organima, društvom ili u porodici, omogućava, priznaje i
garantuje da može da bude ljudsko biće. Kao što roditelj može da potera dete,
tako i njega može država. Ukoliko on detetu lomi koske, onda država
interveniše, meša se u domen njegovih roditeljskih prava i objašnjava mu da je
u sprovođenju tih prava preterao i da ne može da radi šta hoće. Država posle
piše izveštaje koje šalje Komitetu Ujedinjenih nacija za prava deteta, zato što
je ratifikovala Konvenciju. Država neće da oduzme roditelju njegova prava. Ona
hoće da zaštiti dete od bezakonja, a u mnogim slučajevima i da mu spasi živu
glavu.
Ono što je nevolja sa pravima potiče otuda što
ljudi, s jedne strane, potražuju svoja prava od vlasti, a s druge strane, vlast
treba da im ta prava organizuje. Čovek stalno hoće i da se pokorava i da se u
isto vreme izbavlja, a to ne ide jedno s drugim. Ako ćeš da se pokoravaš, ništa
od izbavljenja. To je tragedija politike, ali ne samo politike nego i života
koji se organizuje u porodicama i društvu. Vi možete da se ne bavite politikom,
ali ne može da vas se ne tiče život u sredini oko vas. Ako postaje aktuelna
priča o nasilju nad decom, kao u naše vreme, društvo će da potera odrasle. Ako
ta priča utihne i ponovo bude gurnuta pod tepih, društvo će se okrenuti protiv
prava i sloboda nevaspitane omladine. Zato je politika ljudskih prava uvek bila
politika drame. Ne treba da dozvolimo da nas uvuku u ideološki sukob i da se
svađamo kada branimo, zastupamo i zahtevamo svoja prava. Nisu nam potrebna naša
roditeljska prava koja će biti iznad prava naše dece, kao što ni mi kao deca ne
treba da insistiramo na svojim pravima tumačeći ih na način koji bi nas lišio
podrške svoje porodice. Niko ne može da utvrdi redosled prava, šta god navodio
kao argument i kakve god mu pretpostavke padale na pamet. Sva prava su
međusobno vezana u svojoj važnosti kao i u svojoj zakonitosti, sve dok
proističu iz jednog jedinog prevashodnog uslova, a to je odbrana lepote
ljudskog bića.
Tako
je u teoriji.
Нема коментара:
Постави коментар