Zašto kuče arlauče (1)

U nekom drugom svetu – pevao je Pol Makartni kada sam ja imao dvanaest godina – u nekom drugom svetu, mi bismo stajali na vrhu planine sa svojom zastavom razvijenom... U nekom vremenu koje dolazi, mi ćemo igrati po ritmu koji će se izvoditi na nekom drugačijem bubnju. Melodičnije zvuče te reči kada se otpevaju na engleskom. Ja sam u to vreme još uvek učio engleski. Pomoću ove pesme naučio sam kako se kaže, na primer, zastava i ritam. Zajedno sa drugom decom planete, koja su slušala Makartnija i Lindu, maštao sam o nekom novom, drugačijem, savršenom svetu, u kojem bismo svi bili voljeni. Mi, koji smo svakim danom postajali sve više odrasli, bili bismo zaštićeni od svojih porodica, a ipak bi nam bilo omogućeno da se popnemo na tu planinu gde bismo razvili svoju zastavu.

Dobijali bismo kod svojih kuća jasne moralne smernice, učili bismo šta treba a šta ne treba činiti kako bismo odnegovali dobru savest. A to ne bismo morali da plaćamo svojim tek nastalim, krhkim osećajima slobode i dostojanstva. Ne lezi vraže! Pokazalo se da u stvarnosti takvo jedno savršenstvo nije moguće. Lepo je rekao Makartni: u nekom drugom svetu. U većini jugoslovenskih porodica, u ovom ovde svetu, roditelji su još uvek razmišljali o tome kako nas ’rane, i, poučeni narodnim genijem, čekali da svane taj dan kada ćemo da ujedemo. Roditelji jedva da su bili i čuli za Bitlse. Moj otac nazivao ih je Englezima. Tada novi Makartnijev album, ’’Grč rata’’, mogao sam da pokazujem jedino samome sebi. Bio sam jedinac.

Porodice u Titovo doba bile su uglavnom tročlane i četvoročlane. Petočlana porodica bila je čudo. Šestočlana nije postojala. Te male, nuklearne porodice, porodice samoupravljača, imale su izbor. Ili će malo više da nas puste... to je značilo više opasnosti za nas na kratak rok, a više mogućnosti da tokom vremena stvarno uzmemo zastavu i krenemo da se penjemo... ili će malo više da stegnu – manje rizika za naše godine, ali veća šansa da se pogubimo u banalnosti milenijuma koji je bio na svom zalasku. Da, imali su izbor. To ne znači da je bilo ko tako razmišljao. Ovo su razmišljanja kasnijeg vremena. Roditelji generacije mojih roditelja trudili su se, nekako nesvesno, da održe ravnotežu u odnosu sa decom koja su im rasla. Trebalo je to da bude ravnoteža između slobode (o kojoj se tada još uvek govorilo u partizanskim terminima), usklađivanja sa porodičnim vrednostima (za koje niko nije bio previše svestan šta bi to moglo da bude) i naše samostalnosti. Dobro smo prošli.