Da biste razmišljali kauzalno, potrebno je da
imate jednu liniju na kojoj može da vam se obeleži šta je bilo pre, a šta
dolazi posle. Međutim, vreme je relativno, a kauzalnost je samo jedan mogući,
određeni, subjektivni način na koji čovek posmatra stvari. Nema nikakvog
razloga da se neki poremećaj ne posmatra uzročno i da se traži otkuda je
nastao, čemu je on posledica. Ali ništa više nema ni razloga da se tumači baš
tako. Nije pitanje da li je to ispravno ili nije ispravno. Više je reč o tome
da li je to u nekom pojedinačnom slučaju prikladno ili nije. Kauzalitet u
tumačenju je, u najboljem slučaju, praktičan u svakodnevnom životu, kao pomoćni
način mišljenja, ali može opasno da nas ograniči kada hoćemo da pronađemo
smislene odnose, kontekste i veze.
Tako je i kada razmišljamo o poremećajima. Oni su
uslovljeni iz dva smera: kako iz prošlosti, tako i iz budućnosti. Uklanjanjem
simptoma nećete sprečiti da se poremećaj opet odnekud pojavi. Šta god da je u
pitanju, ujed, arlaukanje, padavica, trzavica i zacenjivanje, ili pak sipnja,
zaujedanje, crveni vetar, groznica, klinovi, kraste, ruse, osipanje, bobanje, zakidanje,
uricanje, vatra, bube u glavi, modra žila ili mrkosvest, moramo da razmišljamo
i o nameri, odnosno smislu neke takve pojave. Ne pada mi napamet da sporim da
postoje materijalni procesi koje je medicina, bilo narodna ili savremena,
istražila i opisala, ali da je uvek i samo to uzrok pojave poremećaja, da oni
imaju samo uzroke a ne i uvek neko sadržajno značenje, u to me do danas niko
nije mogao ubediti. Svaki simptom se, bez izuzetka, može protumačiti, ali
simptom je samo simptom. Nazivajmo ga pravim imenom i imajmo na umu šta to
znači, i sve će biti u redu.
Нема коментара:
Постави коментар