Smatralo se da majke imaju veliku moć da svojim
greškama sve upropaste. Za očeve se smatralo da imaju moć da svojom pažnjom svima
učine dobro. Većina očeva su kao dečaci dobili dosta obuke u ponižavanju žena, i
to im je štetilo u njihovim odnosima prema deci. Očevi i majke ’ranili su svoju ’’kučad’’ zajedno. Ovi
prvi smatrali su se aktivnom stranom, mogli su da daju primer kulturnih
muško-ženskih odnosa u kući i da poštuju žene u najrazličitijim ulogama. To im
je uvek dobro dolazilo u odnosima sa decom. Oni koji su tako činili, borili su
se protiv stvaranja naopakih slika u očima svoje dece, i podržavali su njihovo
snaženje u svetu oko sebe. Odnos dece prema očevima uticao je na to koliko će ta
deca poštovati sebe, koliko će se osećati srećnom, zdravom, i kako će se
ponašati prema vršnjacima suprotnog pola.
Neuporedivo više bilo je očeva koji su držali razmak.
Oni su bili ponosni na svoju ulogu izdržavalaca porodice (iako su sada u
jednakoj meri porodicu izdržavale i njihove supruge). Ako su osećali da uopšte
imaju još neku dužnost, to je bila dužnost sprovođenja reda u kući. Vreme ih je
polako gazilo. O nekakvom redu nije moglo biti ni govora. Očevi su pokazivali
manje razumevanja i ređe su bili spremni da saslušaju svoje ukućane. Većina
njih imala je dobre namere, ali su se kod svojih kuća snalazili ko što se
snalazi đavo u krstionici. Nisu imali pojma o tome šta da rade sa svojim
osećanjima pred tom užasno komplikovanom decom. Nisu nigde učili da se kreću u
sinusoidama odnosa uz pomoć dobre volje, strpljenja, obuzdavanja ili
prilagođavanja. U tome su očevi generacije naših očeva još uvek računali na
žene. One će to obaviti umesto njih. Bilo je dosta i onih koji su bili grubi u
osećajnom, fizičkom, seksualnom, svakakvom smislu. Mnogi očevi davali su deci
pogrdne nadimke, ismejavali ih i ponižavali za svaku grešku, a bilo je još uvek
mnogo i onih koji su fizički zlostavljali decu. To je još uvek moglo da prođe, što
se javnosti i susedstva tiče. Niko nije govorio o tome.
Mi smo generacija dece koju je sačuvao Gospod sa nebesa. Svi smo porasli, skoro
svi normalni, pismeni, razboriti. Evo, pišemo i knjige. Mi smo tek kasnije postali
rezervat, u političkom značenju. Ali ovo što sam pisao o očevima i majkama s
kraja dvadesetog veka, to nije važilo samo za Jugoslaviju. Može se reći da je
isto bilo u čitavom svetu, makar onom zapadno civilizovanom. Uloga majki i
očeva, koji su u svom zbiru davali roditelje, predstavlja nasleđe vekova
čitavog jednog velikog dela planete. Feministkinje će vam dalje pričati o
posledicama diskriminacije žena i majki, i ja vam preporučujem da ih dobro
saslušate. Mada mi imamo znamenitu srpsku tradiciju, koja se vodila prema nekim
drugim merilima, malo je od toga ostalo kada sam se ja rodio. U to vreme mi smo
se ubrzano uključivali u napredni svet. A morao je neko i dalje da nas ’rani.
Нема коментара:
Постави коментар