Da te ujede (12)

Nemoguće je napisati knjigu za današnje roditelje i u toj knjizi im dati uputstva gde da traže smisao života i svrhu njihovog podizanja dece. Nešto što bi važilo za sve prosto ne postoji. Svako u životu ima neku svoju misiju, neki konkretni zadatak koji mu je dato da ostvari. Isto tako, svako ko podiže dete treba da shvati svoju odgovornost kao svoju lično. To i takvo dete kakvo se rodilo u njegovoj porodici ne postoji nigde više u svetu. Podići to dete mora on sam, svojim putevima i načinima. U tome ne može niko da ga zameni, njegov život ne može da se ponovi i ono što se bude propustilo neće moći da se nadoknadi. Ne pita roditelj za smisao podizanja njegovog deteta, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. On će na ta pitanja odgovoriti tako što će nekako da se ponaša, što će neke reči da izgovara i što će u svojoj glavi da se vezuje za neke misli. Roditelj je rođen da bi u tim stvarima bio odgovoran.

Ako ćemo da slušamo nekog roditelja i da razmatramo probleme koje on ima u komunikaciji sa decom, slušaćemo ga kao odgovorno biće, a naš postupak razmatranja shvatićemo kao razmatranje njegove odgovornosti. Kada želimo da raspravljamo o odgovornosti, ne možemo to da činimo nikako drugačije nego da komentarišemo odgovornost nekog konkretnog čoveka, naime Petra Petrovića, a odgovornost Petra Petrovića neodvojiva je od situacije u kojoj se Petar Petrović našao. Odgovornost Petra Petrovića nema nikakve veze sa odgovornošću Đorđa Đorđevića, utoliko više što situacija u kojoj se Đorđe Đorđević nalazi nema veze sa situacijom u kojoj se našao Petar Petrović. Petar Petrović ima dete Miku, a Đorđe Đorđević ima dete Lazu, a Mika i Laza su dve različite ličnosti, koje su začete, rođene i odrastaju na dva sasvim različita načina. Okolnosti u kojima se razvija odnos Petra Petrovića sa Mikom i Đorđa Đorđevića sa Lazom su dva sveta, koji mogu imati neke zajedničke karakteristike ali nikada ne mogu biti čak ni slični a kamoli identični.