Kad čovek jednom nešto uradi, večnost se brine za
dalje. Čovek samo mora da preuzme odgovornost za ono što je izabrao da učini,
što je odlučio da postane deo njegove prošlosti, što je uneo u svoju večnost.
To pre svega važi za roditelje. Čitav njihov život dok su im odrastala deca,
sve što su im učinili, rekli i pomislili, sve njihove nežnosti i muke – sve je
na nebesima zabeleženo i ostaje tamo. Zbog toga je važno da se odazovemo
životu, da budemo odgovorni. Da budemo svesni da mi odlučujemo šta želimo da
ovekovečimo i ostavimo kao deo prošlosti. Svakom će deca da odrastu i na kraju
će da umre. Neko će da umre i sutra. Ono što je uradio živeći sa decom, to je
najsigurniji oblik postojanja, i to mu niko ne može oduzeti. Odlažući jednu po
jednu svoju reč u prošlost, on kao da stvara sebe ili kao da se ostvaruje. Kad
na kraju umre, njegov život će biti zaokružen u celinu. Onda će deca da dođu i
da mu zapale sveću.
Slava
Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Ti jesi Bog koji je sišao u ad i okove zarobljenih
polomio. Sam i dušu sluge tvoga upokoj. I sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Jedina čista i neporočna Djevo, koja si Boga besemeno rodila, moli da se spase
duša njegova.
Hoću da kažem, neka se svi roditelji mole Bogu. On može da učini i da ono što je
bilo bude kao da nije bilo.
Нема коментара:
Постави коментар