Ujed za dušu (2)

’Raniti iz žrtve – to je svakako nešto preveliko! U prvom planu naglašavanja stoji jedan izraziti patos, kakav se ne sreće kada je o drugim odnosima u društvu reč. Takođe, apsurd je očigledan: ne čine li tako nešto i životinje, na osnovu svog nagona? Zar ne ’rani i kučka svoje kuče? Kakva je tek uloga prosečnog oca, čime li bi on mogao da se pohvali u ovoj do juče patrijarhalnoj sredini? Koji je njegov udeo u tom ’ranjenju? Ako i postoji, verujem da je umišljen, predimenzioniran i besmislen kao Tristrapedija. Ali ujed je ujed. On je činjenica. I sam po sebi, on je samo to – činjenica. Ne može biti važno to do čega je došlo, to što smo ujedeni. Važno je kako to zvuči u našem glasu i kakvu poruku šaljemo unaokolo. Važno je šta mi radimo s tim. Jesmo li žrtve okolnosti? Šta za nas znače činjenična stanja, na šta ona ukazuju? Da li su činjenice za nas korektivni faktor, pobuda na samopreispitivanje i otrežnjenje? Ili je to, naprotiv, dokaz više da ništa u životu ne zavisi od nas?

Kad god čovek nešto namerno kaže, pa bilo to i nešto o samom sebi, iza toga se, na neki način, krije šta on misli o nekom drugom. Kada se obraća deci, ili kad nekom drugom govori o njima, u tom obraćanju krije se njegov stav, koji govori, između redova toga što izjavljuje, i o kvalitetu odnosa koji on sa decom ima. Tek kada je taj stav ljudski spontan, kad ne sadrži nikakvo ocenjivanje, nikakvo prikriveno samohvalisanje ili jadikovanje o samom sebi u tom odnosu, moglo bi se reći da on ima nekog višeg smisla. Nevolje u odnosima sa detetom počinju jednim nesvesno potcenjivačkim, nemilosrdnim mišljenjem o detetu, koje se opravdava potiskivanjem i skrivanjem izvesnih pitanja koja bi čovek morao da postavi sebi. To važi za sve što ljudi rade kada hoće da menjaju nekog drugog, pa makar taj neko bio i njihovo dete.