Zašto kuče arlauče (12)

U praksi, pravno područje ispada komplikovanije nego što bi se moglo objasniti prostim uzročno-posledičnim otkrićima. Između prava deteta i onih drugih prava, prava porodice i roditelja u odnosu na državu, koja Konvencija u svojoj preambuli ne želi da negira već da podrži, ne može se tako lako raspraviti. Još jednom da kažem, ne može se znati ko je prvi počeo. Možemo samo razmišljati o tome ko će prvi da prestane. Ali onom roditelju koji bude odlučio da više ne bije već samo da ’rani, i koji se bude svom težinom oslonio na socijalno učenje i nadu da će ’’kuče’’ na njegovom dobrom primeru naučiti šta treba, ne možemo dati garantni list da neće biti ujeden. Naročito mu ne možemo obećati da će njegovo dete prestati da arlauče.

Možemo mu samo dati savet da pokuša malo ozbiljnije da shvati život svog deteta, a samim tim i svoju ulogu u njemu. Detinjstvo nije od značaja samo zato što u njemu počinju da se prepoznaju svakakvi nagoni nastali nasleđem ili uticajem spolja, naročito ne samo zato što tokom detinjstva ja kao roditelj utičem na svoje dete, zato što ga ’ranim, već i zato što pred dušu deteta izlaze kojekakve slike, snovi i fantazije koje pripremaju njegovu buduću sudbinu. One mogu biti ohrabrujuće, a mogu biti i zastrašujuće. Mi možemo da pravimo računice u pogledu toga kako smo i koliko uticali na dete, šta smo videli da ono preživljava i jesmo li to dobro razumeli ili nismo. Međutim, sva njegova predosećanja, sve šanse i sve slutnje koje u njemu idu unazad i daleko prevazilaze opseg njegovog iskustva, sežući u život predaka - to su jednačine sa toliko nepoznatih da mislim da bi od njihovog rešavanja digao ruke i Georg Kantor. Tim pre ih dižem i ja. Prirodno biće deteta možda, ali njegovo duhovno biće? - mi nismo merodavni u njegovom procenjivanju.

Druga je stvar ako mislimo da sve u životu ima svoje prirodne i jasne uzroke. Onda treba da raspravimo sami sa sobom. To što smo mi neraspoloženi prema nevidljivim i samovoljnim silama sudbine nije krivica našeg deteta. Koje god filmove mi u svojoj glavi puštali, život se sastoji i od onih faktora koji su, eto, slučajni. Ništa nije slučajno, tu ste u pravu, ali faktori koje pominjem potiču iz takvih dubina nesvesne duše da se mi u njihovu uzročnost ne možemo mešati – šta god tu odgovaralo ili ne odgovaralo našim razumnim očekivanjima. Takve stvari nas uznemiravaju i brinu, izmiču našim brižnim proračunima, obeshrabruju naše roditeljske namere i podevaju naša negativna osećanja – zato ih i ne volimo, kao što čovek ne voli poplave i zemljotres. Desi se jedna takva stvar i od naših odnosa sa decom napravi Kosovo. Slažem se, slučajnosti u životima naše dece i nas jesu nerazumne, glupe i zaslužuju svaku pogrdu. Ali ne možemo se ponašati kao da one ne postoje. Ne možemo ih tumačiti kao zlu nameru deteta. Šta onda da radimo, kad nismo uspeli da sprečimo? Nema druge. Ima da lečimo.