Ujed za dušu (5)

Ništa nismo uradili time što smo razumeli dete ukoliko ne razumemo i drugu, izneverenu stranu, njegovog rezigniranog roditelja. Ne kažem to iz licemernog saosećanja, niti pak zato što sam i sâm na toj drugoj, roditeljskoj strani uzrasta. Mislim da se problem ne može sagledati dovoljno duboko ako počnemo i završimo s kritikom na račun odraslih. Uzmimo, umesto toga, jednog tipičnog roditelja koga je povredilo njegovo dete, onako kako je Umberto Eko zamislio tipičnog čitaoca, tumača jednog književnog dela. Uvažimo ga kao subjekta te situacije i pomozimo mu da ne pretera sa učitavanjem svojih negativnih osećanja više nego što je to opravdano na osnovu procene konkretnog događaja i stvarnih namera deteta kao drugog učesnika drame. Ako uđete u dijalog s povređenim roditeljem, ne možete mu prosto reći: šta ako vas je ujelo! Ne možete mu ukazivati na ono što je on činio i što nije, a što je verovatno do tog ujeda i dovelo. Ne možete mu ni mudrovati da je svrha tog ujeda bila da ga pripremi da izađe na ovaj ili onaj put. Ne kažem da to nije istina, i da se ne radi o pravoj dijagnozi njegovog slučaja koju ste vi tačno prepoznali. Sve da tako i jeste, u pitanju je mudrost do koje on treba da dođe sâm. Do daljnjeg, vi imate pred sobom njega i njegov bol.

Teško je danas razgovarati o ljudima o njihovom bolu. Izgleda da je ljudima, baš zato što su previše podigli glavu, nepojmljivo da shvate i pomire se s događajima koji im nanose patnju. Stari ljudi bili su skromniji, trezveniji, dostojanstveniji u svom bolu. Nekada su odrasli zahvaljivali Bogu i u dobru i u zlu, dopuštajući mogućnost da nisu oni sami poslednja instanca koja treba da izrekne sud. Danas oni koje je snašlo zlo spremno sude i samome Bogu, iskazujući naročitu nevericu kada preračunaju šta su sve dobro učinili a kako im se vraća - i to u njihovim najosetljivijim odnosima, odnosima sa rođenom decom. Neću da kažem da se tu radi o stvaranju sopstvenih fantazija, o redefinisanju nebeske ljubavi i dovođenju pod znak pitanja može li dobro da nadjača zlo. Ne mislim da se ljudi u takvom stanju bave logičkim igrama. Imamo posla sa stvarnim osećajem povređenosti i izneverenosti, sa udarcem koji odrastao čovek prima ne samo od svog deteta lično već i od samog života.

Kažem, teško je razgovarati o tome danas, jer imamo i sami nekakav osećaj bedačenja i krivice u prisustvu ljudi koji doživljavaju veliki bol. Retko umemo i da saslušamo, već odmah hrlimo da rešavamo problem i nalazimo lek. Mislim da je najveći problem naše civilizacije u neadekvatnom pogledu na ujed, naročito onaj za dušu. Kao da niko ne dopušta mogućnost nekog drugačijeg reagovanja, da to ne bude obavezno neko jadikovanje, grmljavina i bacanje kletvi. Pokušajte nekom da govorite o ulozi i smislu koji ujed može da ima u njegovom životu: verovatno će vas gledati kao ludaka, licemera ili neko krajnje bezosećajno biće. Istina, od velike je pomoći ako zaista niste to. Mislim da ovde nije grešno pozvati se na Božje ime i pokušati da čoveku ukažemo na nebeske svrhe onoga što mu se događa. Ako ništa drugo, makar ćemo ga zapanjiti i dobiti šansu da nastavimo sa iznošenjem svoje utehe.