Ujed za dušu (3)

Bilo bi nam od pomoći ne da poreknemo svoju odgovornost koju imamo kao roditelji te dece, ili kao, jednostavno, stariji, već naprotiv: da malo brižljivije podesimo svoja gledišta o tome šta znači detinjstvo i kakav je smisao uloge odraslih u dodiru sa decom. Često je ta odgovornost u odraslima budila strah, koji je uticao da reaguju na decu kao da su to neka nedovršena, krajnje nesamostalna i za svaku svoju odgovornost u svemu nesposobna bića. Zato su se takvi zaista i ophodili prema svom detetu kao da je u pitanju kuče. Nisu propustili da uvide, popišu i do kraja apsolviraju svoje zasluge u tom odnosu. A ako se desilo da dete iz ma kakvog razloga okrene leđa, ne ispuni neko njihovo očekivanje ili ih na neki aktivniji način povredi, oni osećaju da nemaju kako drugačije da reaguju do rezignacijom.

Daleko od toga da je svako dete povredilo svog roditelja. Međutim, rezignacija onih roditelja kojima se to dogodilo nekako se nadovezuje na stav koji su oni imali prema svom detetu znatno pre nego što je došlo do takvog udesa. Mnogi se čak nađu u škripcu kada njihovo ’’kuče’’ ne napravi neki veći prestup. Njihova rezignacija tada ne nalazi teren na kojem će doći do izražaja, tako da oni čak i najmanja odstupanja detetovog ponašanja u odnosu na njihov željeni ideal tumače kao nekakva grickanja.  U njihovom roditeljskom sagledavanji ta unutrašnja komponenta različitim mehanizmima i posrednicima dolazi do dece. Ljudi šalju poruke ne samo rečima, već i naglašavanjem, mimikom, gestovima, celokupnim svojim manirom. ’Rani kuče da te ujede samo je jedna formulacija. Unutrašnji stav nije povezan sa jezikom i izjavama. Taj stav strašniji je od prave vladavine i kabadahijštine, jer on deluje na dušu deteta, razara njegovo samoosećanje, njegovu ljubav prema sebi i njegov identitet. Odrasli svašta rade u komunikaciji sa decom iz svojih odbrambenih, neurotičnih razloga. Neka nas Bog čuva.