Ujed za dušu (1)

U redu. Čitavog života ste strepili od tog trenutka, i on se na kraju desio. Ujede vas, ono koga ste ’ranili. Nema više strahovanja. Taj ishod više nije nekakva katastrofa na koju čekate da se dogodi, nema više varljive nade hoće li vas možda taj usud zaobići, ili ipak, po svoj prilici, neće. Nije vas zaobišao. Dobrodošli u svet ujedenih ’ranitelja. Najgore je prošlo. Ono čega ste se plašili jednom vas je i snašlo. Od sada više nema gorke neizvesnosti, tog zluradog podsećanja i upozorenja vekova koje vam je godinama stojalo nad glavom. Sada ste i vi karika u lancu nosilaca i prenosilaca tog iskustva. Sada je to, što se vas tiče, činjenično stanje.

Za moto ovog poglavlja tražio sam nešto odgovarajuće, dovoljno patetično, u isto vreme mračno i kao sunce tačno. Opet se setih Bore Đorđevića i reči kojima je on naslovio jedan od svojih albuma: ’’Ujed za dušu’’. Ovde je Bora mislio na ujede odraslih, verolomnih – ima li patetičnijeg domaćeg pevača od njega kada je u pitanju ljubav? Ali ja mirne duše preuzimam i prevodim ovu njegovu sintagmu na odnose odraslih sa decom. Zar nisu ujedi od strane rođene dece još izrazitiji? Nisu li oni dublji, i još više ’’za dušu’’, od onih iz partnerske veze? Mnogi od mladih Vertera današnjice neće se složiti sa mnom, međutim ja ovde govorim o nečem drugom. Veći ujed može značiti i da je parada rezignacije raskošnija i njena fasada nakićenija, ili pak da je situacija realno tragičnija. Odrasli su heroji i žrtve ovoga sveta, naročito kada sami naglase koliko su samopregorno ’ranili svoje ’’kuče’’. Oni su, rekli bismo, odraz nezdravog društva i sindrom negativne misli. Ali možda to u datom slučaju i nije toliko važno. Jer oni su uvek, u isto vreme, i realna ljudska bića, duše kojima je dragoceno da ih neko sasluša, kojima je potrebno saosećanje. Ne možete ih tek tako zaobići.