Da te ujede (19)

Sada ćemo da naučimo dve tehnike koje nam je ostavio Frankl, to jest pokušaćemo da ih prilagodimo problemima u koje zapadaju roditelji u svojim odnosima sa decom. Kad čovek nešto svim silama hoće da postigne, to se kod psihologa zove hiperintencija. Na primer, hoćemo da utičemo na dete da po svaku cenu postigne veći uspeh u školi. Kakve nam mogućnosti stoje na raspolaganju? Škola je škola; ona je uvek mnogo više od onoga što mi znamo. Nije ni bitno šta je sve škola. U školu ne idete vi nego u nju ide vaše dete. Ona više ima veze sa njim nego sa vama. Razumem da su škole podignute da bi u saradnji sa porodicom obrazovale decu. Ja se ovde fokusiram na roditelja, onu osobu koja iznad svega priželjkuje i namerava da njeno dete postigne propisani uspeh. Ako detetu iz bilo kojih razloga ne polazi za rukom da postigne veći uspeh nego što ga već postiže, takva roditeljska namera može doći u opasnost da postane bizarna. Čovek ima na raspolaganju sva dozvoljena sredstva, sve društveno prihvaćene metode uticaja i pritiska na dete, međutim u slučaju neuspeha on se začas lati i onih nepopularnih. Na primer, počne besomučno da viče na dete. Na kraju, mnogi roditelj se vajka kako je svom detetu pružio sve uslove, kako ga je oslobodio svih drugih obaveza i dao mu najbolja moguća uputstva i upozorenja proistekla iz proverenog iskustva, kako je, drugim rečima, ’ranio svoje kuče, da ga ono ga ujede.

Nije nam potrebno mnogo mašte da zamislimo ovu situaciju kao monodramu u kojoj glavnu ulogu igra sam roditelj. Postoji deo te priče koji počinje i završava se u njemu, a glavna sadržina tog dela je uznemirenje. Kao takvo, ono ne samo da ne pomaže detetu da se konsoliduje i uradi šta se uraditi može, već ga u tome značajno i ometa. Ako se kome desi da je prevazišao svaku meru i da je shvatio da je njegova uloga obrazovnog savetnika svoje dece otišla na drugu stranu meseca, preporučujem mu da nauči Franklovu tehniku paradoksne intencije. Ona se sastoji jednostavno u tome da ukočite. Prestanite da utičete, nadgledate, podupirete i gurate stvari koje imaju veze sa detetovim školskim obavezama. Ne kažem da sada treba teatralno da izjavljujete kako škola nije važna, kako vi nećete ništa više o tome sa njim da pričate i kako vidite da je sve otišlo dođavola. To bi bio samo nastavak rezignirane konstatacije o sebi i ’’kučetu’’. To ne. Samo pratite sebe i pokušajte da regulišete negativna osećanja koja počinju i završavaju se u vama. Potom posmatrajte kako će se stvari odvijati dalje.