Zašto kuče arlauče (4)

Zavesa na granicama iza kojih se Jugoslavija nalazila nije bila tako gvozdena kao kod nekih drugih država. Mi smo, na primer, imali novotalasnu rok scenu među prvima u svetu. Naši vršnjaci u Istočnoj Evropi mogli su da slušaju samo njihove domaće šlagere i, eventualno, Ivicu Šerfezija, tog starog jugoslovenskog šarmera. Kada sam se, preko omladinskih časopisa, dopisivao sa jednom Iris iz Istočne Nemačke, rekla mi je da je odabrala mene samo zato što se zovem Ivica. Ivica Šerfezi bio je za njih ono što je ovde bio Boj Džordž. Da čovek ne poveruje. Ta Iris i ja bili smo, ni krivi ni dužni, deca nerodnooslobodilačke borbe i komunističkih ideala. Kada su Pol i Linda svetu pevali o ’’Grču rata’’, kod nas je Bora Đorđević došao na vrhunac popularnosti sa ’’Mrtvom prirodom’’. Biće bolje, neko viče. Na papiru mrtvo slovo. Na Istoku stare priče. Na Zapadu ništa novo. Nisam ni tada bio neki veliki fan Riblje čorbe. Više ih danas sluša moj srednji sin; ima i sliku sa Borom. Međutim, Bori se mora odati priznanje da je u ono vreme dobro prodrmao jugoslovensku javnost i sve njene roditelje zajedno, time što je njihovu decu počeo da okuplja oko svojih stihova, prvih koji su progovorili protiv ’’borbe’’ i ’’ideala’’.

Nekoliko godina kasnije, Bora je prolupao. Sećam se jedne pesme koja mi je posebno išla na živce, nešto zbog poluidiotske melodije, nešto zbog sličnih tome stihova. Oni su glasili doslovce ovako:

Ja ne znam zašto gazda bije kuče.

Ja ne znam zašto kuče arlauče.

Dajem glavu, imajući na umu Borin stil, da je sva poruka ove pesme bila u njenoj rimi, koja je trebalo da zvuči komično. Evo nas sada zamišljenih nad ovim Borinim stihovima na nešto drugačiji, da kažem dublji, način. Asocirajte samo, u skladu sa dosadašnjim razmišljanjima u ovoj knjizi, Borino ’’kuče’’ i dete. Da vidimo šta nam se sve u tom slučaju može otkriti.