Zašto kuče arlauče (6)

Nego, ako smo na mesto deteta stavili ’’kuče’’, stavimo na mesto roditelja ’’gazdu’’. Gazdovanje roditelja u kući još uvek je bilo san mnogih odraslih. Ne samo san, već i ideal. Ima da znate ko je gazda u ovoj kući. Ili: mora da se zna ko je ko. Ili: naučiću ja vas redu. Ili: napraviću ja ljude od vas. Bila je to sasvim prirodna posledica gazdovanja. Ako se stvari otimaju kontroli, on mora malo i da bije. To je, na kraju krajeva, za dobro same dece. Zavođenje reda i pravljenje ljudi nije njegova lična korist. Čineći to, on vrši svoju roditeljsku dužnost. Bivenje je brat rođeni ’ranjenju dece. Uostalom, tako opstaje svet. Nije jedino otac u kući gazda. I nad gazdom ima gazda. Gazda na ulici bio je milicajac, a u ono vreme s njima nije bilo šale. Gazda na poslu bio je partijski funkcioner, koga su bespogovorno slušali. Gazda u državi bio je Tito, kome su se kleli. Moralo je da se zna ko je ko.

Ovakav hijerarhijski odnos trebalo je da funkcioniše i u odnosima sa decom. A u njima je najmanje funkcionisao. Mi nismo bili samo deca Titova, bili smo u isto vreme i deca zapadnog sveta, u kojem su se hijerarhije polako uklanjale. Preko rokenrola, preko filmova i medija, preko knjiga i novoproklamovanih civilizacijskih vrednosti mi smo se polako izvlačili ispod šapa svog kućnog gazde. Proći će još mnogo godina dok se odnosi podređivanja i nadređivanja budu potpuno odstranili iz vaspitanja. Mi smo bili prvo pokolenje koje je krenulo da arlauče. Mladost ne opravdava besvest, govorio je Koja iz Discipline Kičme, jedan od najvećih urlatora i pisac ’’Dečje pesme’’. Možda smo zato arlaukali, jer smo počeli da se osvešćujemo.

Možda je taj koji je tvrdio da ne zna ipak sve dobro znao – pa nije li baš on, samo par godina pre toga, roditeljima u megafon govorio ono što su najmanje želeli da čuju: Vaša – deca – vode – ljubav!? Da nije njegovo ’’ne znam’’ bilo retoričko? Kada povežemo dva stiha, vidimo da je arlaukanje, možda, predstavljeno kao posledica bivenja. Između ta dva reda ono je moglo biti i prethodnica ujedanja. Koliko god razumeli sirote gazde, koliko god ga štitili i pravdali, bivenje je agresija. Ne, upućivanje ružnih reči je agresija, bivenje je Agresija. O agresiji znamo toliko da nastaje iz agresije i da proizvodi agresiju. Nije li i arlaukanje jedna vrsta agresije? Jeste, ali samo to i ništa više. Ostalo je potisnuto. Agresija sa malim ’’a’’ je arlaukanje, Agresija će biti ujed. To će se dogoditi kada ono što je potisnuto provali napolje, to jest kada đavo bude došao po svoje. ’Rani kuče da te ujede... potom: bi’ kuče da arlauče... i u daljem toku razvoja događaja: bi’ kuče da te ujede.