Da te ujede (10)

Roditelji i drugi odrasli koji imaju problema u odnosima sa decom ne mogu da reše sve te probleme samo u psihološkim savetovalištima i ordinacijama. Ono što postoji u čoveku uzvišenije je u odnosu na psihologiju, uzvišenije u smislu da više toga u čoveku postoji i da ono što je više zaokružuje ono što je niže – uključujući i psihologiju. Jedinstvenost roditelja kao čoveka, njegova ljudskost, nije u suprotnosti sa tim da on podleže i biološkim i psihološkim zakonitostima. Nije pogrešno niti loše odlaziti kod lekara ili psihoterapeuta, niti usvajati tehnike koje se tamo nude. Međutim, problemi u odnosima sa decom koji se javljaju u naše vreme: gubitak osećaja smisla, raspad ličnosti i gušenje čovečnosti ne mogu da se rešavaju ako u naš pojam o ljudima ne ubacimo i ideju ljudskosti.

Tačno je da kod svih postoje moćne podsvesne snage. Ali u duši čoveka ne postoje samo nagoni, tamo postoji i nešto što je duhovno. Čovek može da bude pravi čovek čak i kada je potpuno nesvestan, ali samo onda kada ga nagoni ne bacakaju tamo-ovamo, već kada razmišlja, govori i postupa kao odgovoran čovek. Pravo čovekovo biće počinje tamo gde prestaju diktati njegovih nagona i strasti. Ono prestaje da postoji tamo gde prestaje njegova odgovornost. Naše vreme, kao i svako vreme pre našeg, zahteva zdrave, normalne, dobre roditelje. To znači ne roditelje koji se ponašaju kako im dođe, koji pričaju svašta i pomišljaju gore. I kad je tako, oni podižu svoju decu i ’rane svoje ’’kuče’’. Međutim, odgovoran roditelj, onaj koji je blizu ideala zdravog, normalnog, dobrog, pravog, i koji je na putu da se tom idealu i dalje približava, unosiće u to što radi jasno prepoznatljive etičke sadržaje – koji će ga na kraju dovesti do toga da porazmisli koliko je uopšte lepo da svoje dete naziva ’’kučetom’’, a i da sebe smatra njegovim besprekornim i nepogrešivim ’raniteljem. Stoga će on i eventualni ujed koji doživi moći da posmatra nekim sasvim drugim očima.