A
beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. / A kad otidoše od istoka,
nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se onde. / Pa rekoše među sobom:
hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i
smola zemljana mesto kreča. / Posle rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu,
kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po
zemlji. / A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečji. / I
reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće
im smetati ništa da ne urade što su naumili. / Hajde da siđemo, i da im
pometemo jezik da ne razumeju jedan drugoga šta govore. / Tako ih Gospod rasu
odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. / Zato se prozva Vavilon, jer onde
pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.
Ljudi su se dogovorili da, kada već pričaju
nešto, svakoj reči koja postoji na srpskom jeziku pripišu po neko koliko-toliko
jasno značenje, tako da, kada nešto kažemo, na primer: dete, svi znamo na šta
da mislimo kada čujemo tu reč, što uostalom važi i za ’’kuče’’. Ali, ne lezi
vraže! Ljudi mnogo pričaju. Oni, po pravilu, nikada ne kažu samo ’’dete’’.
Kažu: i ’’dete’’, i ’kuče’’, i ’’’ranio
sam ga’’, i ’’pojio sam ga’’, i ’’da te ujede’’,
i ’’da me ujede’’, i ’’njih da ujede’’, i ’’nas da ne ujede’’, pa onda mnoge reči ispovezuju, pa isprepliću, pa još
više kažu između redova negoli što su uopšte i pomislili da povežu u bilo kakav
red. Kada jedan čovek priča drugom čoveku, on nikada ne izgovara samo one reči
čije je značenje precizirano u nekom bukvaru, čitanki ili leksikonu – pa da
kažete da smo svi to nekad u životu naučili. Ne, dok pričaju oni često prave i
grimase, ili se mršte, ili nešto mute, ili nagoveštavaju, ili kriju, tako da
ispada, kada jedna osoba nešto hoće da kaže drugoj, da sve ono što se u duši
jedne osobe ikada nataložilo hoće nešto mnogo više da kaže svemu onome što se
nataložilo u duši onog drugog.
Nekada pričamo, a nekad slušamo. U oba slučaja
imamo u vidu Sebe, ni sami ne znajući čega sve u Nama ima. Još manje to može da
zna onaj kome pričamo. Nismo ništa bolji ni Mi kada on priča, a Mi ga, tobože,
slušamo. Biblijski mit nam otkriva da je nekada davno, dok su ljudi mogli da
gledaju jedni drugima u dušu, postojala ozbiljna opasnost da će da se dogovore
da urade nešto opako. Njihov plan je bio da se organizuju i da se utvrde, da projektuju
sebi kulu do nebesa, da izgrade sebi kolektivni identitet, suverenitet i
teritorijalni integritet, ne vodeći mnogo računa o tome da to bude u skladu sa Univerzumom,
sa Tajnom postojanja i sa Čudom života. Umesto da su, poput svojih predaka,
afirmisali svoju čovečnost time što bi skromno utihnuli pred prostranstvom
neba, izmislioci cigala su namerili da se popnu pred samog Boga i tamo, gde god to bilo, udare nekakav pečat.
Tako vam je to kad ljudi ne razmišljaju. Šta bi
bilo da su privukli pažnju vanzemaljaca? Šta ako su ti nepretpostavljeni
vanzemaljci bili neki bezobraznici koji bi, da prostite, došli da stupe u polno
opštenje s njihovim majkama? Šta da je bio zemljotres od nekoliko stepeni
Rihterove skale, a čisto sumnjam da im je armatura bila dovoljno jaka, naime,
tek što su bili izmislili cigle? Ko bi se uopšte peo na nebo i silazio dole, i
na šta bi disao kad bi se popeo na one spratove gde je vazduh znatno
proređeniji? Kako bi nosili hranu gore dole? Uvek je dobro kad čovek gleda
svoja posla, kad se svako prostire koliko je dugačak i kad ljudi sede ’di su, ni za ’di su nisu. Niko od
nas nije stvoren uludo. Svakom je dato u životu nešto da postigne, umesto da
baza unaokolo. Ali, da gradite kulu do neba? To bi se, uz dužno poštovanje,
moglo diskutovati na različite načine, pa i da su to majmunska posla, ali da su
ljudska – to nikako!
Нема коментара:
Постави коментар