Prvo poglavlje knjige je pravo mesto da napišete
nešto o sebi, a da to prođe bezbolnije nego što bi prošla autobiografija. Kada
sam branio magistraturu, rekli su mi da moje uvodno obraćanje treba da sadrži
upravo to: prezentaciju ličnih motiva koji su me naveli da razrađujem temu koju
sam razradio. Sada, pišući tekst naslovljen rečima ’Rani kuče da te ujede, pitam sebe: šta mi je tu smešno? Ko se od
starih smejao kada su mu ove reči provaljivale iz duše? Da li je naš smeh u
stvari podsmeh jedne prosvećene generacije zaostalom duhu svojih predaka? Ili/i
svedočenje vlastite praznine? Ili rušilački pohod na život? Ili pogrešna vera,
drvo koje se poznaje po lošim plodovima? Smemo li da dozvolimo sebi bilo kakvu
nadmenost prema sopstvenom nasleđu, prema tlu iz kojeg smo i sami narasli?
Želim da istaknem razliku između katarzičnog
karnevalskog smeha o kojem je pisao Bahtin i za koji danas niko ne zna, i smeha
koji je proizvod proste šale, humora, takoreći banalizacije. Ja moram da se
čuvam od lakrdijašenja, jer sam prepoznavao tu osobinu kod svoga dede po majci,
i nije mi se u svemu dopala. Bar mislim da moram, mada mi je Nenad Ilić, koji
me je davnih godina učio profesionalnoj savesnosti, prorekao da je moj poziv u
spajanju dva nespojiva izraza: teološkog i tog nekog, ne znam sad kako da ga
nazovem, kabaretskog. Učinio je to nakon što se našao u publici na jednom zajedničkom
pesničkom nastupu u niškom Kazandžijskom sokačetu, nakon čega je ustao da mi
čestita. Nalazim da je ta lukava, okretna rečitost postala značajan deo mog
karaktera, koji mi ovde smeta. Moram da se čuvam i od nešto rasprostranjenijih,
opasnijih i prepoznatljivijih moralnih iskušenja. Moj terapeut kaže da svi mi
nosimo masku. Treba bar znati šta želite, a šta ne. Pišem o tome šta je sve trebalo
otkloniti da bih seo i da napišem knjigu koju godinama u glavi skiciram.
Prvo, trebalo je sačekati drugu polovinu života.
Kao što se ne poredim sa Heseom, tako se ne bih poredio ni sa Čarlsom Bukovskim
ni sa Vladetom Jerotićem, koji su svoje prve knjige napisali i objavili
početkom šeste decenije života. Sa prvim, iz svih razloga, mada sam u vreme
kada su drugi mladići gimnazijalci čitali Hesea (još i Ničea, Selindžera i neke
druge) ja čitao jedino i samo njega, ređajući ’’Post Office’’, ’’Bludni Sin’’, ’’Žene’’,
pa opet ’’Post Office’’, i tako u krug. Sa Jerotićem, pak, iz dužne i nelažne
skromnosti. On je akademik, veliki mislilac, istraživač i stvarni umetnik reči,
vitalan i u svojim devedesetim. Ja sam počeo da prestupam čak i termine
dogovorene za psihoterapiju, a o uzimanju lekova da i ne govorim.
Da sam pisao tokom prve polovine života, mislim
da bih očas prelomio na jednu stranu. Knjiga bi izgledala otprilike ovako: Današnja deca u Srbiji su više od svega
nezahvalna, što pokazuju svojim okretanjem protiv roditelja, istih onih koji su
ih od rođenja hranili, čim stanu na svoje noge. Ili bi izgledala ovako: Roditelj u Srbiji tretira svoje dete kao
kuče, ucenjuje ga i uslovljava svoju ljubav, a kasnije se čudi zašto mu to dete
ne uzvraća dobrim... ili slično tome. I imala bi još sto četrdeset devet
praznih strana. Ne bi imalo šta da se publikuje. Sada mi, međutim, više nije do
držanja jednostranog suda, već radije tragam da obuhvatim sve činioce, da
uključim motive obeju strana i da u najboljem slučaju postignem neku vrstu
jedinstva suprotnosti, onoga koje je pronašao Hese, a daleko od njega nije bio ni
moj profesor Vladeta Jerotić...
Нема коментара:
Постави коментар