Ideja da pišem nešto, esej, knjigu, tekst
neodređene dužine ili šta god to bilo, pod naslovom ’Rani kuče da te ujede, sazrevala je u meni je dugi niz godina, bezmalo
kao ’’Igra staklenih perli’’. Molim svoje pratioce, sada dok se još upoznajemo:
nemojte da bi pomislili da hoću da upoređujem sebe sa slavnim Heseom. Herman
Hese bio je nobelovac i jedan od najvrsnijih pisaca svoje epohe. Da bih stekao
tek deo njegovog znanja iz kulturne antropologije ili istorije svetske
duhovnosti potrebno mi je još nekoliko decenija i isto toliko srećnih obrta u mom
stvaralačkom životu. Ja sam, u svojim zrelim godinama, tek srednjoškolski
nastavnik, koji je napisao neka poetska i prozna dela koja mi više nisu ni važna,
a osim toga ukupno jedan udžbenik, za koji znam da su ga pročitali dvojica
kolega i učenici koji se odatle spremaju da odgovaraju za ocenu. Jedino što me
možda spaja sa autorom ’’Igre staklenih perli’’ jesu razvodi iza sebe i jedan
dug period inkubacije potreban da se zamišljena idejna celina razvije i sprovede
u pisano delo.
Drugo o tome kako je Hese radio ne znam. Znam da
je bilo pisaca, poput Tolstoja, koji su držali u svojoj glavi tačno mesto svake
rečenice, čak i kada se radilo o tako gigantskim tvorevinama kakva je bila
’’Rat i mir’’. Kod mene su se reči, zamisli i slike o ’’kučetu’’ doslovno
vrzmale po glavi. Vrzmale, i ne mnogo više od toga. Nikakva konstrukcija nije
se ni nazirala. Sećam se da sam jednom prilikom grupi svojih mladih prijatelja
koji su diplomirali pedagogiju predložio da oforme udruženje pod nazivom ’Rani kuče da te ujede. Taj predlog
izazvao je salvu urnebesnog smeha. Ja nisam imao nameru da ih zasmejem. Ironija
– možda da, cinizam – svakako, ali smeh – to nikako ne.
Imam
problema s tim smehom do danas...
Нема коментара:
Постави коментар