Uostalom, nešto mi pada na pamet: možda mi ne
donosimo nikakve odluke. Šta ako se one donose same, kroz nas? Ako vam
integritet govori da donesete odluku, donesite je. Lako je donositi odluke; nije
lako razmišljati o njima. Dobro je da se potrudimo da ne uđemo u sukob sa realnošću. Ako ne možete da
prihvatite neke stvari, vi ste ušli u sukob
sa realnošću. Tada, ne smatrajte sebe žrtvom nesporazuma. Smatrajte se
njegovim uzrokom. Prihvatiti stvari kakve jesu, to je kao kad nekom namignete u
znak da ste se razumeli.
Koliko god se trudili da budemo nepovezani, to nam
nije dozvoljeno. Uglavnom svi, naši roditelji, naša deca, naši bračni partneri
i ceo svet nastaviće da nas nerviraju na različite načine sve dok ne budemo shvatili šta je to što još
uvek ne želimo da saznamo o sebi. Deca ne mogu predstavljati naš problem. Ne
moramo da menjamo decu. Ko voli sebe,
voli i svoju decu; to je bar
jednostavno. Deca bi trebalo da vas vole?
Zašto bi iko trebalo da vas voli? Čini mi se da u tom pitanju leži
put ka slobodi.
Keti Bajron nas u svom sjajnom metodu nazvanom Taj rad (The Work) uči kako možemo da
preokrenemo sva svoja pitanja, posebno ona šta bi trebalo drugi da čine nama, a
šta bismo mogli da učinimo mi. Naši odnosi sa našom decom su projektovana slika
našeg razmišljanja. Na primer, naša deca su odgovorna za naša verovanja i
probleme u kojima smo se obreli. Da li je to tačno? Kada shvatimo da nije,
dobijamo ono što smo želeli: malo kontrole nad sobom, prestanak bedačenja i
slobodu koja odlikuje zrelu osobu. ’’Ne zanima me šta moja deca hoće. Ona bi
trebalo da me vole’’. Da li vam ovo
zvuči kao ljubav? Meni ne. Da li
bismo mogli samo da volimo i da ne
očekujemo ništa zauzvrat? Ovde nam ne treba Keti Bajron, dovoljno nam je i Sveto pismo. Kao što tvrdi apostol Pavle
negde između redova: nemojte da očekujete da drugi urade bilo šta što vi ne
možete. Čak ni ako se radi o vašoj deci.
Postoji samo jedan način da izađete na kraj sa Bogom koji se prerušio u vaše dete. To
je bezuslovna ljubav. Ono kada u
svakom trenutku možete da kažete da su vam deca dragocena. Sve dok to ne možete,
ne računajte mnogo na razumevanje. Ako vaša deca misle da bi trebalo uvek da
budete tu za njih, probajte da ih naučite da budu tu za sebe. Ubeđenje da bi trebalo da volite svoju decu moglo bi da vas uvali u ozbiljne probleme sa
krivicom, sramotom i ostalim uzrocima neuroze. Slobodan sam da napišem da niko
ne bi trebalo da voli svoju decu dok zaista ne počne
da ih voli. Kada bi se ljudi
ratosiljali ideje da bi morali da vole
svoju decu, bili bi slobodni da ih vole
i da ih ne vole, i da budu ’’dobri roditelji’’ šta god u tom trenutku osećali.
Onda bi još i mogli da pronađu ljubav
u sebi, mogli bi da počnu i da čuju svoju decu, mogli bi sada da budu sa njima, ne
morajući da urade bilo šta niti da budu bilo šta. Pokušaj da budemo ono što, na
žalost, nismo, siguran je put ka totalnom haosu od roditeljstva.
Нема коментара:
Постави коментар