Sada mi je stalo, a trudiću se da u ovom tekstu
to i pokažem, da se što manje pominje ime
Gospoda Boga mog. Neobično za jednog teologa, neko će primetiti. Međutim,
imam ispred sebe napisane reči Deset Božjih zapovesti. U jednoj od svojih
knjiga, M. Skot Pek izneo je sjajnu primedbu da je treća Božja zapovest, Ne uzimaj ime Gospoda Boga svoga uzalud,
ona o koju se ljudi današnje zapadne civilizacije najviše ogrešuju. Svuda se, i
u svakoj prilici, ljudi zaklanjaju iza imena Božjeg, pozivaju se na njega, sebe
pravdaju i druge osuđuju tim Imenom. Slično važi i za reč ’’ljubav’’. Svi
roditelji vole decu, svi ’rane svoje kuče,
svako pri tom podnosi najzamislivije moguće žrtve i niko im to ne sme
poreći. Čini mi se da je ljubav najprecenjenija reč koju su
ljudi, posebno u ulozi roditelja, ikada smislili. A njeno uzimanje uzalud svodi
se na isto. Jer Bog je ljubav. Ja se
prosto nadam da ću češće pominjati ime, na primer, Junga, nego ime Gospodnje.
Ne kažem da pozivanje na Junga za mene ima veći značaj nego ovo drugo, već samo
podvlačim da uzaludno navođenje Jungovih reči neće imati iste posledice za mene
i za vas kakvo bi bilo uzaludno uzimanje ovoga drugog.
Naravno, i ja ću bez prevelikog ustezanja
pominjati (’’uzimati’’) reči ljubav i Bog, gde budem smatrao da je to u redu. Nego
kažem da ću se truditi, koliko budem u mogućnosti, da ovim rečima pridajem cenu
makar približnu njihovom neprocenjivom značaju. Kako bih sebe držao u
pripravnosti, imam nameru da u daljem tekstu prilikom svakog pomena naznačavam
kurzivnim slovima ime Bog. Isto tako
ću činiti i kada budem pisao o ljubavi,
o voljenju drugog i o svemu što se
nedvosmisleno, transparentno i kategorički čini za drugog iz ljubavi. Značaj ovih
reči je, dakako, neprocenjiv i po pitanju odnosa odraslih sa decom. Dajte da se
potrudimo da, razmišljajući o tim odnosima, što manje polazimo od pretpostavke
da je ljubav roditelja prema deci
neosporna (one pretpostavke od koje je u svojoj viktorijanskoj epohi polazio,
gurajući u tom pravcu čitava buduća pokolenja, rodonačelnik psihoanalize,
Sigmund Frojd).
Ja ću radije govoriti, na primer, o ishrani dece.
Na to me ohrabruje etimologija slovenske reči ’’vaspitanje’’, prema kojoj sam,
doduše, izrazito skeptičan, a koja doslovno znači hranjenje, napajanje,
napitavanje ljudskih bića. Ishrana počinje od mleka, nastavlja se sa kašicama,
a potom ulazi pod repertoar svega što se nalazi na menijima odraslih. Da,
podizati decu, vaspitavati ih, znači isto što i ’raniti. Pedagogija je pravo mesto za priču o nutritijentima.
Podignete ih, ishranite i napojite najbolje što znate, a onda, kada su vam deca
već punoletna, slušate Maju Volk koja preko televizije priča o tome da je
kravlje mleko primereno teletu koje ima kopita i rogove, a ne vašoj deci, koja
su bila tako nežna i ranjiva. Prebrojavajte ujede i ćutite. Zaslužili ste i
više. Deca se ne hrane onim čime ste ih vi hranili. O tačnom odnosu neophodnih
nutritijenata neka nam i ne govore.
Нема коментара:
Постави коментар