Ako stari pas laje, vidi šta je (4)

Meni se jednog trenutka učinilo da je naše ’’kuče’’ pristiglo pravo iz tih davnih vremena. Možda ne baš ’’kuče’’, ali svakako onaj kojem se zapoveda da ga hrani (jer na srpskom jeziku to je ništa drugo do imperativ) - kako bi ga ovo ujelo! Ne mogu da kažem da sam do kraja razumeo delove analiza Bahtina i Vojina Matića. Razumeo nisam, ali prepoznao se jesam. Moj izraz nalazio se upravo i neodstupno na toj liniji. O tome su govorili naslovi nekih mojih pesama i neki stihovi, gde su se, po pravilu, javljale životinjske figure ili karakteri. Nisam girica; Pobego majmun; Roze pas; Terasasti ćuk; Kokoška šugavim mezama iznenađena... linearno molovana... u lirske barke terana... prstom nežnim nominovana...; Ulovili tetreba... malog na zgradi... onog što jeo Leličine bube... rep mu otrsili... dugačkog ko igračku... zinuo ko Roni Vud... i tako dalje.

Neki su to nazivali nonsens pisanjem, neki nalazili viša značenja, ali efekat katarze svakako je ostajao. Ja jesam izmišljao reči - ali ja nisam izmislio taj efekat. I još: slutim da je iza takvog efekta stajalo nešto prilično značajno. Znao sam da ne pišem nikakvu humorističku poeziju. Odakle onda smeh? Zašto ga baš ja izazivam svojim stihovima? Zašto baš ja i danas, kada uđem u neku prostoriju, moram svojim lakonskim, gnomskim, stalno iznova ponavljanim izrazima, sve da razveseljavam? Zašto sam toliko slobodan u komunikaciji sa ljudima? U čemu je moje samopredstavljanje?

Ove dileme pojačale su se do neizdržljivosti u vreme kada sam poveo rat protiv svog ličnog fejsbuk profila, kao i protiv svojih izlazaka u provod. Mučio sam taj profil, napuštao, gasio, brisao, deaktivirao, a mučio je i on mene. Uoči svog četrdeset petog rođendana napisao sam zagonetni status: ’’Sutra staroj vučini mere rep’’. Tek malobrojni su, post faktum, razumeli poentu. Mene je, sa ove strane ekrana, kao šamar udarilo pitanje: zašto ja tako pišem? Kakva sam ja ’’stara vučina’’? Da li je to svesno, smišljeno, dobronamerno promovisanje sebe? Je li to cinizam, ili je licemerje, ili prosto maska? Šta ja to radim sa sobom, svojim izrazima i izvorima koje koristim? Gde je ta vedrina iz mog javnog šepurenja u ličnom, privatnom životu, u dubljem odnosu sa ljudima, gde je ona kudikamo potrebnija? Na vidiku mi se našao uvid u svoju tamnu stranu: mogao sam početi da ’’rastem i na dole’’. Bio je to znak da počnem sa presabiranjem i preoduzimanjem svih svojih davnašnjih misli, svega onoga što je u mojoj glavi godinama čekalo na red. I tada je zalajalo ’’kuče’’, koje vas gleda iz naslova ovog dela knjige.