Naša ljudska svest može sve što joj padne na
pamet da lepo razloži u parove suprotnosti, koje, ako nas suoče sa izazovom, svi
najednom pomahnitaju i počnu da doživljavaju kao rat do istrebljenja. Iza
polarizovanosti na koju kao ljudi nailazimo mora da stoji nekakvo svejedinstvo,
neko sveobuhvatno jedno u kojem suprotnosti nerazdvojene miruju. Ono što je
polarno nije svet u kome živimo nego naša svest kroz koju mi taj svet
doživljavamo. Da nije odraslih ne bi bilo ni dece, kao ni obrnuto, jer su deca
deca samo u odnosu na odrasle, kao što su i odrasli to što jesu samo ukoliko
nisu deca. Isto važi i za kučiće. Neki će biti na strani odraslih kao onih koji ’rane, prosto zato što su i sami odrasli
ili su starmali, dok će drugi biti na strani ’’kučeta’’ koje ima da ujede, jer im je dosta svega. Svaka procena zavisi od stanovišta i gledišta posmatrača
i stoga je iz njegovog ugla, kao što ćemo videti, uvek ispravna. Šta god da mu
pričaš, on te gleda kao da si ciganin-šibicar i nakon tvog izlaganja ubeđen je
u svoje prethodno stanovište više nego što je ikada i bio.
Kada se radi o subjektivnosti, govorimo o tome ko
podiže, vaspitava, (h)rani, ko postupa prema deci, ko živi sa njima, ali i ko
je onaj koji iz prikrajka sve to zadovoljno posmatra. U neku ruku, ko smo mi da
o tome sudimo? Hoću reći, ko smo mi? Ako identifikujete drugog, bilo da je on
dete ili kuče, stavili ste mu marku, pečat, žig, etiketu i svoj deponovani
potpis. Samo da znate, ono ne može da raste a da pritom ne gradi i neku sliku o
sebi. To kako ste ga vi videli, osetili ili nazvali stoji u višem dijalektičkom
odnosu sa onim kako će se i ono samo potpisivati. Ako Bog dade da dovoljno poživite, budite sigurni da taj njegov potpis,
kakav je da je, može stajati i na rešenju o vašem deportovanju u ludnicu, vašem
zbrinjavanju u gerontološkom sabiralištu, ili, jednostavnije, vašem isključivanju
s medicinskih aparata u fazonu eutanazije.
A kad vas ujede, ostaje vam da se pitate je li
vas ujelo zbog toga što ste u nečemu omanuli ili je njegov ujed bio na to da se
projave dela Božja, kao kod onog
jevanđeoskog slepca. Možete stvari postaviti na uzročni, a možete i na finalni
način. Ja bih vam savetovao ovaj drugi, što uopšte ne znači da ćete umaći
strogoj i neumitnoj logici prvoga od njih. Na kraju, ujed se u nekim
slučajevima desi pa se desi. Važno je, za početak, da ne dozvolite da vas to zbuni.
Gledali iz perspektive početka ili kraja sveta, zar nije trebalo očekivati i to
da vas rastrgne, k’o Jelisejeve medvedice četrdeset dvoje dece u drugoj glavi
Druge knjige o carevima?
Нема коментара:
Постави коментар