Rano moja, hej! (14)

Zato ne treba isticati svoja uznemirenja unaokolo kao Karađorđevu zvezdu, niti biti ponosan na činjenicu da smo ’’pod stresom’’. Stres nije nešto što vam se događa, što su okolnosti proizvele ili što su vam deca priredila, to je plod vašeg zrelog razmišljanja. Kažem zrelog, zato što se deca sa svojim nedozrelim mislima nikada ne nalaze ’’pod stresom’’. Budite kao deca, jer je njihovo carstvo nebesko. Definišite stres i mislite o njemu na bolji način, i on će promeniti ime i postati inspiracija. Kada bi čovek mogao da uđe sebi u glavu, on bi odgledao neku vrstu dramske predstave u kojoj se njegove misli međusobno cimaju, penju jedna drugoj na glavu i navlače. Poenta predstave je da se opravda stres. Ne kažem da vaš stres nije opravdan. Vi ste roditelji, i to roditelji današnjice. Razumem, delim i podržavam sve vaše strahove. Samo dajte da uskladimo ono što nam igra u srcu sa onim šta u svojoj glavi obrazlažemo. Nije loše niti pogrešno upasti u stres: samo ne bi bilo loše da ga primetite i raspoznate. Tada ćete vi biti svesniji, a vaša deca bezbednija.

Tada ćemo biti mudriji za još jedno saznanje – da ljudi u lošem raspoloženju govore stvari koje ne bi govorili da nisu tako raspoloženi. Oni to čine čak i dok su deca. Loše raspoloženi ljudi su osetljiviji, nerazumniji, rasejaniji i bandoglaviji nego inače. Nemojte sve da shvatate lično. Pustite ih da se isprazne. To ne govore vaša deca, to iz njih govori njihova nervoza. Isto tako čovek valja da bude obziran i prema sebi. Prihvatimo i sami sebe u svojoj slabosti, bar mi koji ne insistiramo mnogo na tome da smo nepogrešivi. Kad god smo u prilici da nešto odlučujemo, počev od velikih odluka kakve su odricanje od svoje dece, do onih najmanjih, a to je hoćemo li sad nešto reći i šta, uzmimo u obzir i stanje svog raspoloženja. Ako se radi o nečem važnom, prespavajmo do ujutru, ili bar podsetimo sebe na pojačan faktor osetljivosti i povećanu sklonost ka rešenjima koja to nisu. Ovde ne govorim o zlostavljanju ili o problemima raspoloženja koji zahtevaju uzimanje antidepresiva ili kliničko lečenje. Govorim o svakodnevnim, normalnim raspoloženjima i neraspoloženjima u koja svi ljudi zapadaju. Pokušavamo da razmišljamo o sebi i svom roditeljstvu, o tome šta nam pada na pamet i šta smo sve spremni da uradimo, uzimajući u obzir snagu neraspoloženja.