Složena priroda karnevalskog smeha, kaže Bahtin,
može se opisati logikom a l’envers.
To je pre svega bio praznični smeh. To znači, ne individualna reakcija na ovu
ili onu pojedinačnu, odvojenu ’’smešnu’’ pojavu. Karnevalski smeh je, na prvom
mestu, bio opštenarodan, smejali su se svi, bio je to smeh ’’sveg sveta’’;
drugo, on je bio i univerzalan, usmeren na sve i svakoga, pa i na same učesnike
karnevala, ceo svet je bio predstavljen kao smešan, ceo svet se opažao i poimao
u svom smehovnom vidu, u svojoj veseloj relativnosti; treće, na kraju, taj smeh
je bio ambivalentan: on je bio veseo, likujući, i istovremeno podrugljiv,
ismevački, on je i negirao i potvrđivao, i pokopavao i preporađao. Groteska je,
kako piše Bahtin, oslobađala od svih oblika neljudske neminovnosti koji su prožimali
vladajuće predstave o svetu. Groteska je svrgavala tu neminovnost kao relativnu
i ograničenu. Zakonitost u bilo kojoj slici sveta koja je vladala u datoj epohi
uvek je istupala kao nešto monolitno ozbiljno, bezuslovno i neporecivo. Ali
istorijske predstave o zakonitosti uvek su bile relativne i promenljive.
Smehovni princip i karnevalski odnos prema svetu rušili su bilo kakve
pretenzije na vanvremensko značenje i oslobađali su ljudsku svest, misli i
maštu za nove mogućnosti. Sveti Franjo Asiški nazivao je pojedinu svoju braću ioculatores Domini (lakrdijašima
Gospodnjim) i visoko poštovao emociju nazvanu laetitia spiritualis (duhovna veselost).
Odnos prema smehu u evropskoj (verujem i srpskoj)
prošlosti moguće je grubo okarakterisati ovako: smeh je imao duboko značenje
pogleda na svet. On je bio jedan od najbitnijih oblika istine o svetu u
njegovoj sveukupnosti, o istoriji, o čoveku; on je bio posebno, univerzalno
gledanje na svet, koje je videlo svet drukčije ali ne manje (ako ne i više) tačno
nego ozbiljnost. Zato je smeh bio dozvoljen u velikoj književnosti (koja je pri
tom postavljala univerzalne probleme) isto kao i ozbiljnost. Neke veoma bitne
odlike sveta dostupne su samo smehu.
Nemoj
biti previše blag prema detetu da se ne bi kasnije okrenulo protiv tebe. Ozbiljnost je u mejnstrim kulturi, od vekova do
danas, zvanična, autoritativna, povezuje se s nasiljem, zabranama,
ograničenjima. U takvoj ozbiljnosti uvek postoji element straha i
zastrašivanja. Vlast, nasilje i autoritet nikada ne govore jezikom smeha. Srednjovekovni
čovek je naročito snažno u smehu osećao upravo pobedu nad strahom. To je pobeda
nad moralnim strahom koji sputava, ugnjetava i zamućuje ljudsko saznanje.
Pobeđujući taj strah, smeh je izbistravao ljudsko saznanje i otvarao za čoveka
svet na nov način. Lakrdijaš je bio nosilac druge, nefeudalne, nezvanične
istine. Smeh je oslobađao ne samo od spoljne cenzure, već pre svega od velikog
unutrašnjeg cenzora, od hiljadama godina vaspitavanog straha pred osvećenim u
čoveku, pred autoritativnom zabranom, pred prošlošću, pred vlašću.
Bahtin
skreće pažnju na ovu naročitu karnevalizaciju govora koja je nekada davno emancipovala
ljudske umove od jednostrane, tmurne ozbiljnosti oficijenog gledanja na svet,
kao i od opšteprihvaćenih istina i uobičajenih gledišta...
Нема коментара:
Постави коментар