Kada sam, početkom ovoga veka, upisivao
postdiplomske studije na teologiji, koje su se onda sastojale od četiri ispita
iz izabrane grupe predmeta i preciziranja oblasti iz koje će se pisati
magistratura, ja sam, pod uticajem gradiva koje sam poslednje izučavao, bio
sklon da odaberem pastirsko bogoslovlje. Nadležni mentori su me saslušali, a
onda mi pažljivo, biranim rečima, savetovali da ipak uzmem nešto drugo. Između
redova čulo se da nisam ja taj koji bi trebalo da brani tezu iz pastirskog
bogoslovlja. Naravno: ja nisam svešteno lice. Nije stvar samo u istraživanju i u
predavanju studentima, ima nečeg i u ličnom svedočenju onoga o čemu pričate.
Pastirsko bogoslovlje valja prepustiti onima koji su pastiri – ako se među
njima nađe neko vičan i voljan naučnom istraživanju. Ja sam se tada opredelio
za katihetsku, odnosno pedagošku grupu predmeta. Tada sam bio roditelj četvoro
dece, a broj sadašnjih i bivših učenika zajedno spadao je u više trocifrene.
Iza svega što budem pronašao u toj oblasti moći ću da stanem i lično. Ja sam
taj koji treba, ili koji bi mogao, da piše o odraslima i deci.
To objašnjava otkuda se u mene javio senzibilitet
da, među svim ostalim srpskim dosetkama, izdvojim upravo ovu o (h)ranjenju ’’kučeta’’
da te ujede. Drugo je pitanje kada
pisati o tome. Kada bi neko ko bi
mogao da piše o tome mogao početi da piše – o tome? Da li onda nakon što upozna
dovoljan broj teorija o podizanju i razvoju dece? Odgovorno tvrdim: ne, i opet
ne! I još jednom: nikako ne! Kada se radi (ili priča) o ujedima, naročito o
’’ujedima za dušu’’, o kakvima slutimo da se ovde radi, sa njima se možemo
suočavati samo na njihovom sopstvenom tlu, a to možemo učiniti samo ako smo
stali pred stvarne i velike probleme života – od kojih je jedan, bez imalo sumnje,
podizanje dece. Savestan pisac mora, pre nego što sedne da tumači, najpre da posumnja
u sve svoje teorije i zaključke iz iskustava za koje je čuo. U protivnom, on
upada u šablon. Šablon, pak, znači da će tu stvar on gledati samo s jedne
strane i da će se, koliko god bio vispren u svojim dosetkama, na kraju ogrešiti
o čoveka. Iz reči ’Rani kuče...
proviruje živa ljudska muka sa svim svojim beskrajnim komplikacijama koje su u
toj meri neizračunljive da svaku teoriju iz pedagogije, psihologije, socijalne
antropologije ili postmodernog iskustva možete okačiti mačku o rep. Ta to je,
kako je napisao Jung, gigantska slika Duše koju ni strostruki ’’Faust’’ nije
dovoljan da spozna.
Kada ja to pišem, ne znači da hoću da proturim
neko svoje ili nečije naše zajedničko mišljenje, krijući se od jasnog viđenja
stvari. Izučio sam dovoljno teorija, imam uvide i koristiću se njima, ali ću se
truditi, koliko god to budem mogao, da ih držim u džepu. Između ’’Duše’’ i svih
poznatih naučnih interpretacija dajem prednost prvoj. Drugo na redu je
iskustvo. Šta raditi sa svojim i tuđim iskustvima, za koje smo čuli? Svoje
iskustvo ovde opet ne bih mešao. Ono je lično. Ako krenem da se ispovedam,
uključiću osetljive teme koje se tiču drugih, mojih roditelja i moje dece,
možda i mojih bližih i daljih poznanika koji svakako ne bi voleli da im se
priča nađe izložena pred očima svih. Poslednje što bih dozvolio, to je da se
neko drugi prepozna u mojim pisanijama i nađe zbog toga uvređen.
Нема коментара:
Постави коментар