Izuzev toga, skoro da sam siguran da rezultati
iskustava ne govore ama baš ništa: kako oni loši, tako ni dobri. U svojim
postupcima svi polazimo od nekih ubeđenja: na kraju, teško onima koji misle da
su ih dokazali. Za korak ispred su oni koji su shvatili, na osnovu ličnog
iskustva, učeći se na primerima ili pak greškama, da bi neko svoje ubeđenje
mogli i da promene. Oni su korak ispred, ne i na kraju puta. U tome vidim još
jedan kriptoteorijski pristup, naime da moram plodovima iskustva dokazivati
istinitost svojih teorijskih polazišta. U tu zamku me neće uloviti. Ja ih,
mislim na polazišta, nemam. Neću reći da ih nikada nisam imao, ali bih baš
mogao reći i to. Čitao sam knjige o deci još pre nego što su se moja deca
rodila; ipak, zlobne primedbe da na njima isprobavam svoje znanje iz knjiga
nisu me se nikad doticale. Iz života saznajete više nego iz knjiga – to mi je i
kao mladom roditelju ’ranitelju bilo
dovoljno jasno. Svestan sam da je i ovo što sada pišem - knjiga. Kakva god
iskustva u njoj navodio, njima ništa neću dokazati, niti ću kojem lenjom
čitaocu dati šansu da ne mora da posmatra oko sebe ili razvija svoju vlastitu
osetljivost za atmosferu u kojoj se nalazi.
Druga klopka koju ću preskočiti jeste prekor da
sam ja, Ivica Živković, među poslednjima koji bi smeo da piše o deci, bilo da
je to zato što svoje ’’kuče’’ nisam dovoljno dobro ’ranio, ili zato što me je, tu i tamo, ponekad znalo da ujede. Imam, naime, nekih iskustava,
kao što ih imaju i svi drugi, ali njihova svetla polovina neće me zaneti da od
njih sastavljam evidencionu bazu, niti će me pak ona druga sprečiti da uopšte
bilo o čemu govorim. Drugo je pitanje kako NE pisati o tome, kako svoja (i
tuđa) iskustva staviti u zagrade, i o čemu onda pisati ako ne sastavljamo modele
matematičkih zadataka zajedno sa njihovim rešenjima na kraju knjige.
Jesam li već dospeo do najbitnijeg pitanja i
najvećeg problema, a to je, dopustite da kažem, problem motiva? U dve reči: zašto
pisati? Kada sam se zaposlio u bogosloviji ili koju godinu kasnije, jedan od
starijih kolega čitao je neku vest iz novina, o tome šta je Putin odlučio da
ukine a šta da dozvoli, prenoseći to sa dosta žara gospodinu rektoru. Rektor je
na to odgovorio: ’’To su velika pitanja. Ja se bavim malim pitanjima.’’ Ovaj
odgovor činio mi se u toj meri duhovitim da sam ga ponovio najmanje sto puta u
raznim prilikama, kakve god da su mi vesti saopštavali. Sada mi pada na pamet
kako neki realistično nastrojeni kritičar ili možda prosečni čitalac prenosi
drugima utisak o ovoj knjizi, a drugi odgovaraju rečima našeg rektora: ’’Znate,
mi se ne bavimo velikim pitanjima...’’ Uveren sam da postoje pitanja koja su do
tog nivoa predimenzionirana, da ne kažem naduvana, mislim, pretenciozno
razrađena, da se za tu razradu niko ne može stvarno, iz svoje životne pozicije,
zakačiti. Mnogo puta sam kao čitalac primetio da autoru štiva koje držim u
rukama nedostaje malo više skromnosti. Momentalno bi prestajalo da mi bude
prijatno u društvu njegovih reči. A mislim da se problem skromnosti rešava,
dakle stoji ili pada, sa procenom vlastitih autorskih motiva.
Нема коментара:
Постави коментар